A šta ako nećemo da vam rađamo

Ilustracija: Milica Lazarević

U sredu, 7.7.2021, gost Jutarnjeg programa N1 televizije bio je Ratko Dmitrović, ministar za brigu o porodici i demografiji. Tim povodom se osvrnuo na „negativan prirodni priraštaj” te na to ko je glavni krivac za „nestajanje gradova”. Naravno, i ovog puta su to bile – žene.

Za ministra Dmitrovića, problem „nestajanja” je problem broj jedan, dok je, za razliku od toga, pitanje rodne ravnopravnosti rešeno pa samim tim od žena zavisi kakav će biti prirodni priraštaj. Dakako, pitanje rađanja je nešto što je stvar ličnog izbora žene. Međutim, naši izbori jesu uslovljeni materijalnom realnošću u kojoj živimo. Kakva je materijalna realnost žena u Srbiji i da li se može govoriti o rodnoj ravnopravnosti?

Ne samo da se ne može, već smatramo da je opasno da jedan državni predstavnik izgovori tako nešto budući da je samo od početka ove godine bilo ukupno 13 žrtava femicida, dok u poslednjoj deceniji broj dostiže i nekoliko stotina. Te žene nije ubila rodna ravnopravnost već nasilni muškarci.

Smatramo da je nedopustivo da jedan muškarac govori o apsolutnoj rodnoj ravnopravnosti u godini kada su žene pustile svoj glas o seksualnom nasilju koje su doživele. Hvala Mileni Radulović, Ivi Ilinčić, Danijeli Štajnfeld i hrabrim Petničarkama zbog toga. Ministru Dmitroviću koji je svojevremeno napisao da među „feministkinjama i borkinjama za ljudska prava nema nijedne izrazito lepe žene” nemamo za šta da se zahvalimo. I ova prava koja imamo osvojile su – feministkinje.

Srbija je, kaže Dmitrović, država u kojoj nestaju gradovi veličine Šapca. Mi kažemo – Srbija je država u kojoj žene koje se odluče da rađaju najpre dožive akušersko nasilje jer lekarsko osoblje i dalje koristi invazivne medicinske prakse za koje ne traži saglasnost žene. Nakon traume rađenja takvih medicinskih praksi „na živo”, bez anestezije, one će doći u neuslovno porodilište u kom će dobiti buđavi parizer za obrok, kao što je to bio slučaj u kragujevačkom porodilištu. Kada se vrate kući i dobiju poruku o uplaćenoj plati, videće da taj iznos nekada ne prelazi 1000 dinara zbog Zakona o finansijskoj podršci porodici. Sve je to materijalna realnost u kojoj žene odlučuju da rađaju ili ne rađaju.

Za sve to vreme, umesto sistemske podrške ženama i stvaranja uslova u kojim bi one mogle slobodno da donesu odluku o roditeljstvu, država ulaže novac u agresivnu populacionu politiku. Populaciona politika je u biti antiženska jer se zasniva na prebrojavanju dece i uslovljavanju žena, a ne na dugoročnoj promeni materijalne realnosti.

Govor ministra Dmitrovića, kao i predsednika Aleksandra Vučića od pre nekoliko nedelja, pokazuju suštinu društvenog položaja žene u kapitalističkoj državi – ona je pokretni inkubator koji treba da stvara jeftinu radnu snagu. Uzrok niskog prirodnog priraštaja nije emancipacija žena, već feminizacija siromaštva i činjenica da svaka ekonomska i društvena kriza koju su stvorili bogati muškarci idu preko pleća žena. Nerađanje dece nije posledica apsolutne rodne ravnopravnosti već apsolutne bede u kojoj žene žive.

Zato želimo da ministar Dmitrović i njegovi istomišljenici čuju šta imamo da poručimo – mi ne želimo apsolutnu rodnu ravnopravnost, jer nam ravnopravnost u ovakvom svetu nije potrebna; feminizam se bori za žensko oslobođenje u kom ćemo biti slobodne da odlučujemo o pitanjima koja se samo nas tiču, kakvo je i roditeljstvo.