_edited_edited_pn.png)
„Nadam se da će doći dan kada nijedna majka ili devojčica neće morati da umre ili pati zbog ove nehumane prakse.”
Tekst: Mina Čeperković
Čaupadi je neformalna institucija Nepala, pod kojom se podrazumeva da žene i devojke koje menstruiraju ne mogu da učestvuju u svakodnevnim aktivnostima zajednice, da su izolovane od porodice i ostalih žitelja sela u kojem žive jer se smatraju nečistim. Kada devojčica prvi put dobije menstruaciju, ona biva udaljena iz društva na period od četrnaest dana. Nakon toga vreme izolacije varira, ali je uglavnom svedeno na period od sedam dana. Tokom tog perioda, žene (koristi se izraz žene ali se pod tim misli i na devojčice/devojke), pre svega, ne učestvuju u socijalnim i religijskim dešavanjima. Praksa je karakteristična za zapadni deo Nepala, ali su zabeleženi slučajevi njenog javljanja i u drugim delovima države.
„Ako se nešto [loše] desi njihovoj porodici ili zajednici, oni [muškarci] krive žene ili devojčice koje menstruiraju.”
Odvajanje žena i devojaka od njihovih porodica se najlakše postiže njihovim slanjem u „menstrualne kolibe”. One mogu biti u drugoj kući (u kojoj tokom tog perioda ne žive ostali članovi porodice) ili u nekoj određenoj sobi u kući. Treba napomenuti da su „menstrualne kolibe” zapravo prostori u kojima žive krave, ali se koriste i kao privremeno mesto boravka žena koje tokom menstruacije bivaju prognane iz sela (kolibe se obično nalaze izvan sela). Problem predstavljaju (ne)sanitarni uslovi: često je hladno, prljavo, žene su primorane da spavaju na drvenim daskama ili na zemlji, uglavnom bez ili sa jednom starom ponjavom, a ukoliko su članovi porodice darežljivi, nekada dobiju tanak prekrivač. Nemaju pristup čistoj odeći ili tkanini koju bi mogle da koriste tokom menstruacije, a čak i da je imaju, ne bi imale gde da je operu. Uloške i druga higijenska sredstva, dostupna većini žena, ni ne pominjemo jer su za ove žene one samo misaona imenica. Izložene su divljim životinjama i insektima, neke žene u kolibe često odlaze sa svojom decom – „Plašim se da mi ovde sina ne ujedu zmije ili da ne dobije upalu pluća”.
Tokom vremena koje provode u „menstrualnim kolibama” žene ne smeju da jedu mlečne proizvode, meso, voće, zabranjeno im je da budu blizu vode i životinja u selu, uglavnom ne smeju da budu u kući i da ulaze u kuhinju. Kako je neophodno da se ugreju tokom noći, to rade paleći vatru, koja im je i jedini izvor svetlosti. Kolibe su male i bez prozora, postoje samo jedna vrata koja su ujedno i ulaz i izlaz, pa su zabeleženi slučajevi smrti žena zbog gušenja dimom (što je i najčešći uzrok smrti žena u selima gde se čaupadi praktikuje). Međutim, to nije jedini razlog zbog kog žene umiru tokom njihovog boravka u „menstrualnim kolibama” – zabeleženi su i ujedi otrovnih zmija, napadi divljih životinja, a mnoge od njih su dobile infekcije od nesanitarnih uslova. Zaista je zastrašujuća činjenica da žene tokom boravka u kolibama neretko budu silovane, najčešće tokom noći, od strane muškaraca iz sela. Jednom prilikom je zabeležen komentar sveštenika povodom takvog slučaja silovanja. Naime, rekao je da je to što se desilo znači da će ona i njen silovatelj sada biti porodica (jer će morati da se venčaju), a to je dobro jer je to vrednost koju treba negovati. Prethodno izrečeno neće biti komentarisano jer nema pristojnog načina da se to prokomentariše.
„Žena me je zarazila tokom četvrtog dana [njene] menstruacije, moja kuća je zbog toga bila opljačkana.”
Menstruacija je, kako nam je svima i poznato, ciklično krvarenje iz materice koje je posledica ovulacije, ali se u Nepalu veruje da je žena nečista dok menstruira, da donosi nesreću, da je bog ljut ako se čaupadi ne praktikuje, pa se neretko žene krive za katastrofe koje zadese selo i njegove meštane.
Pravilo je da u „menstrualnim kolibama” odrasle žene provedu pet, a devojke/devojčice šest dana. Ako se to kojim slučajem ne ispoštuje, postoji mit da će zmije doći u selo, što se, navodno, često dešava kada je bog „ljut” na selo. Neka verovanja čak govore o tome kako će u selo doći tigrovi koji će seljanima pojesti domaće životinje. Verovanje u neophodnost neformalne institucije, kakav je čaupadi, toliko je duboko ukorenjeno u svest ljudi, uglavnom zbog jakog uticaja sveštenika. Mlade generacije roditelja koje razumeju apsurdnost postojanja ove prakse uglavnom ne žele da je praktikuju, ali na to budu primorane pretnjama sveštenika i meštana progonom iz sela.
Vlada Nepala je 2017. godine donela zakon u pogledu čaupadija, kojim se kažnjavaju oni koji učestvuju u progonu žena u „menstrualne kolibe” kaznom do tri meseca zatvora i tri hiljade nepalskih rupija. Pored toga, čaupadi je još 2005. godine, odlukom Vrhovnog suda u Nepalu, zabranjen. Ipak, pravo se često ne poštuje usled ukorenjenosti običaja u svesti onih koji ih praktikuju, odnosno formiranja onoga što u pravu zovemo opinio necessitatis ili svest o obaveznosti običaja. Tada dolazi do izobičajavanja pravnih normi, a poštovanja, i dalje dominantnih, običaja. Pravo nas takođe uči da, iako nevladine organizacije i državni organi u Nepalu ulažu napore u suzbijanje ove neformalne institucije, snaga običaja je često jača od snage pravne norme jer zahteva promenu duboko ukorenjenih uverenja.
Ženama je, pre svega, oduzeta sloboda kretanja. Dalje, ovde govorimo o zatvaranju ljudskog bića, protivno njegovoj volji, bez valjanog pravnog osnova, bez odluke suda i ne od strane državnih organa. Pošto je ova neformalna institucija de facto kršenje osnovnih ljudskih prava, kriminalizovana je. Međutim, kako to obično biva kada je kršenje prava žena kao osnovnih ljudskih prava u pitanju, oni koji praktikuju ili primoravaju druge da praktikuju čaupadi, prolaze nekažnjeno. Ne zato što zakon, kako se to obično kaže u pravu, „ćuti”, već jer „ne govori” dovoljno. Pritom, nema realnih napora, koji bi rezultirali konačnim suzbijanjem čaupadija.
„Ne želim da moja ćerka pati kao što sam ja patila.”
„Želim da nijedna žena na svetu ne mora da praktikuje čaupadi.”
Izvori za one koji žele više da se informišu: