Dalatdija

Tekst: Mina Čeperković

Dalatdija je selo okruga Rajbari u Bangladešu. Poznato je kao najveći bordel u državi. Zvanično je otvoreno 1988. godine iako je postojalo decenijama pre toga. Procenjuje se da se u bordelu nalazi oko 2.000 prostituisanih žena, a da ga posećuje oko 3.000 muškaraca dnevno. Muškarci koji „koriste usluge” bordela imaju pristup drogama i omogućeno im je kockanje. Bangladeš ima preko 20 bordela, a procenjuje se da ima 120.000 prostituisanih na nivou države. Svake godine u bordel uđe oko 100 novih tinejdžerki.

Prostitucija u Bangladešu je ozakonjena sa starosnom granicom od 18 godina, iako su mnoge od prostituisanih žena devojčice od 10 do 14 godina, pri čemu važi pravilo da su skuplje ako nikada nisu imale seksualni odnos.

Bordel funkcioniše tako što podvodači prodaju devojke ženama u bordelu koje zatim bivaju primorane na bavljenje prostitucijom. Neke od njih prodali su članovi porodice, a neke su prevarene od strane momaka sa kojima su bile u vezi. Nakon što su prodate za određenu sumu novca, u bordelu bivaju ucenjene da otplate dug koji iznosi onoliko za koliko su kupljene.

Žene često pod prisilom uzimaju lekove i drogu od strane „klijenata“. Neke devojčice moraju da ispune „kvotu“ do deset muškaraca na dnevnom nivou, a mnoge od njih su ćerke prostituisanih žena i rođene su u Dalatdiji.

Bordel je otvoren po ceo dan, tokom cele godine. Žene su izolovane u svojim sobama i često nemaju drugih posetilaca osim „klijenata“. Na njih se motri da ne bi pobegle. Važi nepisano pravilo izbegavanja veza sa muškarcima jer onda tuku žene i uzimaju im novac koji zarade. Kako nemaju više od jedne sobe mnoge žene primorane su da prilikom seksualnih odnosa sa „klijentima“ budu u istoj sobi sa svojom decom. Nemaju izbora, okolina nije dobra, ali kažu da devojčice razumeju šta se oko njih dešava. Mlađe devojke braći i sestrama često objašnjavaju da to rade zbog njih. Ljudi često osuđuju njih i njihovu braću i sestre zbog načina na koji se prehranjuju. Većina muškaraca koji dođu u bordel su iz okoline. Često dolaze i vozači kamiona, kojima je bordel usputna stanica.

Da bi izgledale starije, devojčicama se daje, a žene samostalno uzimaju oradekson sa ciljem debljanja. „Klijenti“ su zadovoljniji debelim ženama, zato su prostituisane žene iz Dalatdije voljne da uzimaju ove lekove, iako svesne letalnih ishoda ili bar priča o njima, da bi nastavile da zarađuju za život. Tablete oradeksona u Dalatdiji koštaju 10 centi, a žene ih uzimaju bez recepta. Jedan od problema su neželjeni efekti koji se javljaju. Nakon dugog korišćenja dolazi do gojaznosti, osteoporoze i oštećenja jetre. Nije retkost da žene umru zbog dugotrajnog uzimanja ovog leka.

Žene i devojčice izložene su i riziku od polno prenosivih bolesti usled nekorišćenja kondoma prilikom seksualnih odnosa, kao i bolesti usled deljenja igle kojima u telo ubrizgavaju droge koje im „klijenti“ daju.

Žive u jednoj sobi za koju jedva plaćaju stanarinu, vrata su napravljena od metala ili drugih jeftinijih materijala, u Dalatdiji je prljavo, na ulicama na kojima se deca igraju su često omoti od kondoma, flaše i otpaci „mušterija“, žene se često kreću u prašini malim ulicama.

Kako mnoge žene ostaju trudne u Dalatdiji, pobačaji i rođenja mrtve dece nisu retkost. Sada imaju svoje groblje, ali su u prošlosti bile primorane da decu zakopavaju u pesak. Međutim kako su ih meštani često terali, žene su postale primorane da tela bacaju u reku.

Za mnoge od ovih žena, izlaz iz Dalatdije ne postoji. Često žele da napuste bordel ali u tome ne uspeju, pa tako deca rođena u bordelu znaju samo za život van njega. Smatraju se srećnim, i jednima od retkih, ako idu u školu, pri čemu se meštani iz okoline bune ako deca prostituisanih idu u istu školu kao njihova. Jedina svetla tačka u životima deca iz Dalatdije je sigurna kuća za njih na kraju sela i posebna škola u koju idu.

Nemajući drugog izbora, žene ostaju u Dalatdiji jer je to jedini način da se prehrane, u životu na koji su bile primorane. Mnoge od njih pokušavaju da obezbede ako ne izlaz, onda bolji život svojoj deci. Pokušavaju da ih zaštite od Daladije. Na osnovu svedočenja se saznalo da su neke žene pokušale samoubistvo kao način izlaska iz bordela, dok neke od njih krive sebe zbog života na koji su osudile svoju decu.

Ispovesti žena i devojčica u bordelu:

„Moje ime je Soši Aktar. Imam 14 godina. Pobegla sam od kuće i živela u Mazaru, ali sada opet živim sa roditeljima. Otac me je primorao da imam seks sa njim. Zbog toga sam pobegla od kuće i otišla u Mazar. Živela sam u Mazaru. Sada više ne živim tamo. Otišla sam odatle jer su me mnogi muškarci primoravali na seks sa njima. Kada bih odbila, pretili bi da će da me biju ili, još gore, ubiju. Udala sam se za muškarca iz Mazara. Ali on više ne živi sa mnom. On je zavisik od droge... Jednom sam otišla u hotel sa muškarcem, rekao je da mogu da nosim šta god poželim ako ostanem sa njim. Takođe je rekao da će mi platiti… Moja želja?... Želim da se zaposlim i da radim posao koji izaberem.“

„Moje prvo seksualno iskustvo bilo je u Dalatdiji. „Klijenti“ su mi pričali da neće da mi plate ako bih tražila da koriste kondome.“

„Želim izlaz iz ovakvog života. Želim da se zaposlim. Želim da otvorim prodavnicu namirnica. To bi bilo dobro za moju budućnost. Treba mi pomoć da je otvorim i opremim.“

„Ne volim kada muškarci dođu. Sklonim se na kratko ali onda se vratim jer se setim da je za mene važno da učim.“

„Želim da budem doktorka kada porastem, ali svakog petka bih se vraćala da posetim mamu.“

„U početku je bolelo, ali sam naučila da se nosim sa tim.“

Izjava muškarca koji dolazi u Dalatdiju:

„Ne osećam se loše, moram da uživam. Svi treba da se zabave.“