_edited_edited_pn.png)
Tekst: Mina Čeperković
„Srednjoškolke na prodaju” prvi put se javljaju 1990. pod imenom „sastanci sa nadoknadom”. Stariji muškarci su u početku plaćali devojke da šetaju ili pričaju sa njima, a praksa se kasnije razvila u joši kosei kakva danas postoji. Praktično, radi se o izrabljivanju maloletnih devojaka.
Devojke joši kosei (u daljem tekstu devojke) nude razne usluge, među kojima su i masaže, šetnje po kraju sa klijentima (te „šetnje” se, neretko, završavaju u „ljubavnim hotelima”), mogućnost da klijenti spavaju na njihovom krilu ili da im devojke proreknu sudbinu. Koriste ih da bi reklamirale kafiće, restorane, pojavljaju se u stripovima i anime filmovima, međutim, ova industrija se tu ne zaustavlja.
Naime, u Japanu je moguće kupiti devojku na određeno vreme i za određenu uslugu. Moguće je na primer platiti da ona sedi iza jednostranog ogledala u svojoj školskoj uniformi i pozira onako kako to „mušterija” zahteva ili kupovina uniformi/donjeg veša srednjoškolki u, za tu svrhu, posebnim prodavnicama.
Nije retkost da devojke drže koncerte u arenama, nakon kojih njihovi „obožavaoci” mogu da ih upoznaju, slikaju se sa njima, kupe njihove foto kartice ili dobiju autograme. Sve ovo deluje prilično uobičajeno, ako tinejdžeri upoznaju tinejdžere, ali to ovde nije slučaj. Treba napomenuti da usluge devojaka koriste muškarci koji su mnogo stariji od njih. Sastanci sa „klijentima” odvijaju se pod nadzorom muškaraca svodnika. Najčešće vrbuju devojke koje su u lošoj finansijskoj situaciji, koje već trpe neki oblik nasilja ili one koje imaju nisko samopouzdanje.
„Neka žena* vam je fantazija i dobijate priliku da je upoznate. Ali ne deluje stvarno ako ne dodirnete meso, to je sastavni deo. Ovako joj se približite toliko da je omirišete, zagledate joj se u oči, to osnažuje fantaziju.” *Citat je napisan onako kako je izrečen, ali ovde je reč o maloletnim devojčicama a ne ženama.
Postojanje ove prakse vodi u trgovinu ljudima, u ovom slučaju maloletnim devojčicama, pa i njihove seksualne eksploatacije za „klijente” koji su voljni da plate. Od značaja je i podatak da godišnji izveštaj za trgovinu ljudima iz 2015. godine u Japanu navodi joši kosei sastanke kao paravan za maloletničku prostituciju.
„Postala sam joši kosei sa 16 godina… Postojale su skrivene opcije (dostupne „klijentima”) i čudne stvari. Opcije su se dogovarale pregovorima, recimo može li da mi dodiruje grudi ili da, za više novca, imam seksualni odnos sa njim.”
Japan je plodno tle za razvijanje ove vrste „Lolita kulture” jer je japansko društvo duboko tradicionalno, patrijarhalno i mizogino. Ukalupljuje žene i devojke u dve moguće uloge: majke/žene ili prostituisane žene, zbog čega je neophodno pomoći ženama da promene percepciju o sebi dok se uporedo radi na promeni narativa prema kome su žene (i devojčice) ništa više do seksualni objekti. Kao primer navodimo reči engleske spisateljice i novinarke Anđele Karter, koja je rekla da su je dve godine koje je provela u Tokiju radikalizovale kao feministkinju. Dodala je i da su se mlade devojke ponašale kao da su postale neka vrsta sopstvenih lutaka.
Naime, u Japanu je dominantna jamato nadešiko, odnosno personifikacija idealne japanske žene. Pritom, pored prakse joši kosei, postoje i mnoge druge podjednako alarmantne. Devojčice (ali i žene) pre svega seksualizuju japanski mediji kroz postojanje „idol grupa” (bendovi u kojima su devojčice), a dalje hiperseksualizacija javlja se i u mangama, animeima, ali i kafićima po japanskim četvrtima.
Jedan od primera je i kafić sa „služavkama”, gde se devojčice oblače u odela francuskih sobarica. Problem dakle predstavlja konstantno podilaženje seksualnim fantazijama „korisnika usluga” (među kojima je i fetišizacija srednjoškolki). Iako se, prilično uspešno, stvara mit o pristanku, sve ove prakse su, kako je već pomenuto, alarmantne jer počnu „nevino” a završavaju se trgovinom ženama i prostituisanjem žena.
Umesto stigmatizacije devojaka, pre svega treba kazniti „korisnike usluga” i svodnike, a za devojke napraviti sigurne mreže podrške pomoću kojih mogu da izađu iz joši kosei „posla” jer, suprotno uvreženim mišljenjima, problem se ne rešava hapšenjem devojaka. Stid se tradicionalno visoko ceni kao vrlina u japanskom društvu, te zbog toga devojke osećaju krivicu i teško im je da prijave zlostavljanje. One koje budu namamljene u ovu „industriju” stide se sebe i usled straha od osude i sramoćenja porodice, čak i ako im se ukaže prilika, nikome se ne obraćaju za pomoć.
„Nažalost [svi] krive devojke. Problem neće biti rešen dok oni koji ih prodaju i kupuju ne nestanu.”
Izvori za one koji žele više da se informišu: