Crvena ili plava pilula: feminizam i pitanje izbora

Tekst: Jelena Riznić Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Milica Lazarević

Svi znamo za scenu iz filma Matriks kada Morfijus objašnjava Neu da je Matriks svuda oko njih i da vlada svetom, ali da on to mora sam da otkrije. Zbog toga mu nudi dve pilule: plavu, od koje može zaspati i odlučiti da veruje u šta god želi ili crvenu, koja će mu otvoriti vrata u novi svet i nakon koje će dobiti odgovore na sva pitanja koja ga muče čitavog života.

Ova scena iz Matriksa postala je metafora za mnoge (lažne) izbore u životu. Mi koji gledamo film znamo da Neo suštinski nije imao izbor – (večno) neznanje i patnja ili saznanje i (večna) patnja. Matriks nije feministički film, ali pitanje izbora jeste u srži feminističke teorije i prakse, doduše na potpuno drugačiji način od predstavljenog u mejnstrim medijima i mejnstrim, liberalnom feminizmu. Nije reč o nekakvoj apstraktnoj pravovernosti ili dogmatičnosti, već je pitanje konkretnih politika koje utiču na živote žena. Mejnstrim feminizam jeste onaj koji ima najviše uticaja na formulisanje zvaničnih državnih strategija. Najlakši način obesmišljavanja kritike jeste kroz njeno preuzimanje i „rebrendiranje”. Tako je i reč „feministkinja” prešla put od uvredljive (početkom XX veka u engleskoj štampi koja je komentarisala pokret za pravo glasa žena odnosno sifražetkinje) do one koja ima pozitivno značenje. Kao ključna razlika na predsedničkim izborima u SAD 2016. godina između Donalda Trampa i Hilari Klinton isticalo se to što je bila reč o ženomrscu sa jedne strane (što je istina) i feministkinji sa druge (što je upitno). Iste godine su majice sa natpisom „Svi treba da budu feministi”, „Grl Pwr” i drugim „osnažujućim” porukama postale must have ormara svake pristojne feministkinje. Počela je nova epoha – epoha feminizma i renesanse, čija je glavna odlika mogućnost izbora. Feminizam je doživeo svoje ponovno rođenje onda kada je suštinski ova reč ispražnjena od značenja koje su feministkinje upisivale decenijama svoje borbe za prava žena, da bi se upisale neke nove koje nemaju mnogo veze sa tom borbom. Izbor je tako, pored reči osnaživanje, postao lajtmotiv, ključna reč, krilatica mejnstrim feminizma. Imamo izbor da uradimo svašta – od šminkanja do „bavljenja prostitucijom” i svaki od tih izbora je navodno osnažujući i inherentno feministički – jer su žene imale mogućnost izbora. Jednostavno je, zar ne?

Sa druge strane, nepostojanje izbora je potpuno jasno kada govorimo o drugim temama – recimo, kada je 2019. godine odjeknula vest o tome kako su radnice u fabrici u Srbiji morale da nose crvene trake tokom trajanja menstrualnog ciklusa (kako bi se na taj način obeležila njihova navodno smanjena produktivnost), bilo je jasno da nijedna od njih nije imala mogućnost da da otkaz jer naprosto ne bi mogla da nađe drugi posao. Drugim rečima, ljudi pristaju na svakakve nedostojanstvene uslove rada onda kada je navodno pitanje izbora zapravo pitanje toga da li će raditi za bilo kakav novac, ali u uslovima koji su nedostojni čoveka, ili će umreti od gladi (zajedno sa svojim porodicama). Nepostojanje izbora je jasno kada govorimo o prisilnim brakovima u romskoj zajednici – devojčice nisu pitane da li žele ili ne žele da se udaju sa dvanaest ili trinaest godina, već ih vrlo često srodnici prodaju. Slična situacija je i sa „nevestama” iz Albanije koje srpski domaćini u pojedinim delovima naše zemlje kupuju preko agencija kako bi se njima oženili. Jasno nam je, dakle, da je ovde reč o trgovini devojčicama i ženama, ne o izboru.

Inicijalno, feministički pokret se zaista i bavio problemom izbora, ali postavljanjem pravih pitanja i davanjem još boljih odgovora. Ukoliko, recimo, otvorimo knjigu „Oslobođenje žena: feministički tekstovi 1964–1975”, koju su uredili Sanja Pavlović i Miloš Urošević, videćemo šta su problematizovale aktivistkinje koje su stvarale srž feminističke teorije. One su govorile o pravu na siguran i legalan abortus, odnosno o tome da li žena može ili ne može da izabere da li će roditi dete; pisale su o prisilnom seksu u braku i zahtevale da se on definiše kao seksualno nasilje/silovanje (pa danas zaista možemo i govoriti o krivičnom delu silovanja u braku) odnosno o mogućnosti izbora da li će žena imati odnos sa svojim supružnikom; one su dakle pisale o psihofizičkom integritetu i izboru žene da slobodno odlučuje o njemu. Sa druge strane, osnaživanje se direktno povezivalo sa pitanjem nasilja prema ženama – u grupama za samopomoć u kojima su žene govorile o najrazličitijim temama, osnaživanje je bilo shvaćeno kao proces u kom se jačaju kapaciteti žene koja je preživela nasilje da govori o svom iskustvu, da procesuira svoju traumu i da, možda, krivično goni nasilnika.

Ukoliko zavirimo u neku od knjiga jedne od najznačajnijih radikalnofeminističkih autorki, Andree Dvorkin (o kojoj smo pisale ranije), videćemo da ona takođe postavlja pitanje izbora u sličnom ruhu – da li su prostitucija, pornografija i surogat materinstvo izbori koje žene slobodno prave u eri u kojoj se i dalje bore za neka elementarna građanska prava. U svojoj knjizi „Desničarke”, ona predviđa postojanje reproduktivnih bordela koji će podsećati na one „klasične” bordele, a koji će zapravo služiti prostornom grupisanju žena koje će prodavati svoje reproduktivne organe. Ova knjiga je objavljena 1983. godine i možemo je u pravom smislu smatrati biserom feminističke teorije jer radi upravo ono što naučna teorija i treba da radi – objašnjava življenu stvarnost i predviđa budućnost. Reproduktivni bordeli kakve je Dvorkin opisivala danas postoje u siromašnim, ruralnim delovima Indije, u kojima žene koje su „surogat-majke” bivaju zatvorene u malim stanovima gde su nadgledane 24h dnevno do porođaja. To nadgledanje podrazumeva strogu kontrolu toga kada će piti vodu, kada će i šta jesti, kada će spavati. Može im biti ograničeno kretanje i tačno utvrđeno koje sve medikamente moraju uzimati, poput prolaktina, estrogena, progesterona i drugih lekova koji mogu dugoročno uticati na njihovo zdravlje. Na sličan način je obrađivala i pitanje prostitucije i pornografije – kroz pitanje toga da li žene koje ulaze u ove industrije imaju mogućnost izbora, odnosno da li slobodno odlučuju o tome, kao i da li su i koliko ove prakse osnažujuće. Slobodan izbor u stvari znači ono što znači i u slučaju radnica koje dolaze na posao na kom su obeležene crvenim trakama, i u slučaju devojčica i žena kojima se trguje i koje doživljavaju seksualno nasilje u svojim bračnim zajednicama – da li bi žena koja ulazi u ove industrije to uistinu i uradila da ne postoji faktor novca odnosno obezbeđivanja elementarne egzistencije? Ovo nipošto ne podrazumeva ekstremni determinizam u kom je svaki naš izbor nužno uslovljen kapitalističkim patrijarhatom u kom živimo, ali bi naprosto bilo pogrešno ne uzeti u obzir kontekst onda kada analiziramo uticaj neke prakse na žene kao potlačeni pol.

Paradoksalno, nekoliko decenija nakon svih ovih dela, mi i dalje govorimo o izborima i osnaživanju žena, ali na potpuno drugačiji način. Osim što se prostitucija, pornografija i surogatstvo prikazuju kao pitanje izbora i fundamentalni izraz ženskog oslobođenja, gotovo sve na šta pomislite postaje feminističko pitanje – pa i šminkanje i oblačenje. Sve prakse se mogu proglasiti feminističkim i prodati ukoliko imate dobru biznis ideju. Na ovaj način je i vuk sit i ovce ostaju na broju, jer se stvara privid postojanja feminističkog pokreta i pobune, dok suštinski on ne radi ništa više od toga što služi potrebama krupnog kapitala. Da, feminizam jeste pitanje izbora, ali još više, feministički pokret je politički pokret koji postavlja pitanje življene stvarnosti u kojoj žene prave svoje izbore. Tako na red dolaze sve ove prakse – prostitucija, pornografija, surogatstvo – te pitanje iz kojih društvenih grupa dolazi dominantan broj žena u ovim industrijama. Tako na red dolazi i pitanje sigurnog i legalnog abortusa koji će biti dostupan svima u okviru javno finansiranog zdravstvenog sistema.

Da, feminizam jeste pitanje izbora, ali nisu svi izbori koje žene prave feminističko pitanje, niti ih moramo politizovati. Sa druge strane, imamo obavezu da problematizujemo pitanje onih izbora koji su direktno povezani sa psihofizičkim integritetom žena: od zabrane abortusa, odnosno legitimacije prisilnog rađanja, do legalizacije prostitucije, surogatstva i preuzimanja ženskog identiteta, tj. brisanja žena, kao suštinski povezanim praksama – ukoliko zaista jesmo feministkinje i pored onoga što nam piše na majicama.