Detranzicija

Prevod: Fejős Antónia, Natalija Grujović, Nina Radulović Kad sam bila tinejdžerka, napravila sam izbor. Ovo su opcije koje sam videla pred sobom:

Prva: mogla sam da pokušam da izgledam i da se ponašam u skladu sa patrijarhalnom slikom ženstvenosti i da se povinujem heteroseksualnim životnim ciljevima koji me nisu interesovali, niti su mi predstavljali zamislivu budućnost.

Druga: uz pomoć hormona i medicinskih zahvata mogla sam da postanem muškarac, i time pobegnem od budućnosti koja je delovala neizbežno i dostignem život koji bih smatrala vrednim življenja.

Odakle se stvorila ova ideja, da je postati muškarac bolje nego biti ja?

Trans muškarci su mi tranziciju predstavili kao lek protiv očaja koji sam osećala u vezi sa time što sam žensko. Videla sam sebe unutar okvira rodne disforije zbog osnovnih pretpostavki da mi je nešto falilo i da je to što mrzim što sam žena nešto što se može medicinski izlečiti kroz prikrivanje fizičkih oznaka ženskog pola. Taj pristup rešavanju ženine uznemirenosti koju oseća povodom svog pola temelji se na nedostatku vere u sposobnost žene koja se opire rodu da vodi ispunjen život. „Izabrala” sam tranziciju jer nisam razumela da je živeti kao lezbejka koja ne prihvata rod stvarna opcija za mene.

Bez razumevanja i svesti o mizoginiji i patrijarhatu koje imam sada ‒ tj. feminističke svesti ‒ videla sam tranziciju kao osnažujuću. Umesto kršenja pravila nametnutih mom polu, osećala sam se dobro što konačno oblačim ono što želim i imam odeću koja se tumači kao potvrda mog novog rodnog identiteta. Bilo je dobro i što su medicinski stručnjaci, koje sam videla kao sudije za autentičnu patnju, receptima [za hormone] i konsultacijama za operacije potvrdili moj bol i patnju.

Osećala sam kao da se na moju patnju konačno odgovaralo sa ozbiljnošću srazmernoj mojim osećanjima. Bilo je sjajno odlučiti da ću izgledati drugačije, a onda zapravo posmatrati sebe kako se menjam, kroz „peglanje” grudi, zatim hormone, a onda operaciju. Kada se način na koji su me neznanci tretirali promenio što sam se više menjala iz neozbiljne tinejdžerke u sposobnog mladića, činilo se da je moje osnaženje na samom vrhuncu.

Ali šta osnaživanje zaista znači?

Autorka Endi Zajsler ističe socijalnu radnicu Barbaru Brajant Solomon kao prvu koja je iskoristila termin osnaživanje u kontekstu borbe protiv ugnjetavanja. U svojoj knjizi iz 1976. godine „Crnačko osnaživanje: Socijalni rad u potlačenim zajednicama”, Solomon ga definiše kao trud unutar zajednice da se postigne finansijska stabilnost i moć, kao alternativa modelu odozgo-naniže koji je zavisio od blagonaklonosti onih koji to već poseduju. Osnaživanje je opisivalo jasan cilj sa merljivim rezultatima.

Sličnu definiciju su nekoliko godina kasnije iskoristile borkinje za ženska prava u Indiji. Indijska naučnica i feministička aktivistkinja Srilata Batlivala opisala je svoj pristup kao političku i transformativnu ideju borbe koja ne dovodi u pitanje samo patrijarhat, već i posredničke strukture klase, rase, etničke pripadnosti i kaste i religije u Indiji, koje su određivale prirodu ženinog položaja i stanja u društvima u razvoju.

Umesto da okarakterišu osnaživanje kao čin koji omogućava da se pojedinac oseća bolje, kao što se sada najčešće koristi, ove žene su razumele osnaživanje kao „način da se preispitaju čitave strukture moći i sistemi vrednosti, da se iskoriste zajedničke veštine i znanja i da se zanemarenim zajednicama da oruđe za ekonomsku održivost”.

Po toj definiciji, moja tranzicija nije bila osnažujuća. Ona nije zahtevala zajednicu žena, niti je postigla išta za druge žene. Kako je Batlivala prepoznala skorijih godina, u početku koristan koncept osnaživanja je sada lišen značenja i koristi se protiv samih žena. Siromašne žene tamnije puti nemaju koristi od osnaživanja onako kako se ono danas koristi ‒ kao opis konzumerističkih odluka koje čine da se žena oseća dobro, dozvoljavajući joj da veruje da je doprinela svom oslobođenju bez ijednog koraka ka slobodi. Kada žene imaju značajan pristup sredstvima koja dozvoljavaju laku potrošnju, retko nalaze način da svoju potrošačku moć iskoriste kako bi smanjile svoju zavisnost od neprijateljskih struktura. Onima sa izuzetno ograničenim sredstvima uskraćeno je i lično zadovoljstvo da se „osećaju osnaženo” koje druge ostvaruju kupovinom, a onda javnim prikazivanjem proizvoda ili usluge.

Po pitanju češće upotrebe te reči, moja tranzicija je zaista bila osnažujuća. Zapravo, kada sam prepoznala sopstveno telo kao problem, otklonila sam emocionalnu žurnost koja je mogla da me motiviše da se organizujem sa ciljem postizanja stvarnog osnaženja za sebe i druge. Sve moje frustracije povodom života unutar patrijarhata, frustracije koje nisam imala pojma kako da nazovem, ne samo da su bile usmerene dalje od svog spoljašnjeg izvora, već i prenete na moje doslovno žensko meso. Tada je postojao potrošački putokaz koji mi je odgovarao: davanje novca medicinskim stručnjacima koji bi procenili da sam podobna za transformaciju, a onda primenili hormonske preparate i operativne zahvate na mom telu.

Tada sam osećala da je moja tranzicija neophodna ‒ ne „izbor”, već biološki imperativ. Mislila sam o tome kao o nečemu što moram da uradim za sebe, nečemu što je odavno trebalo da učinim. Osećala sam da osim tranzicije nemam nijedan izbor, zato što mi oni nisu bili vidljivi. Nisam poznavala nijednu ženu koja je preživela sve što sam ja osećala, a da se nije podvrgla tranziciji, i nisam imala ideju kako bi ijedna žena mogla to da preživi. Shodno tome, verovala sam da mi je jedina druga opcija smrt.

Kako ijedna žena može da donese informisanu odluku da započne tranziciju kada joj je rečeno da je jedina alternativa tome bedan život, konačno skraćen samoubistvom? Narativ koji glasi „tranzicija ili smrt u očajanju, pre ili kasnije” trenutno je dostupan transrodnim ljudima, njihovim voljenima, i medicinskim stručnjacima. Ali to jednostavno nije tačno. Uvek su postojale žene koje su se opirale rodu, koje su živele bez medicinskih intervencija. One koje ulaze u tranziciju, verujući da je to jedini način da dožive olakšanje od muka koje osećaju povodom sopstvenog pola, izneverene su od strane zdravstvenih radnika i svoje zajednice.

Nijedan doktor mi nije rekao da bi udomljavanje problematičnog psa iz azila i povezivanje s njom kroz dresuru, romantična veza puna ljubavi i podrške, ili sticanje mnogo prijatelja sa sličnim iskustvima, moglo da poboljša moje stanje do te mere da više ne moram da se pretvaram da sam muškarac kako bih se osećala okej.

Niko mi nije rekao da treba da čitam široku lepezu radikalne i lezbejske feminističke književnosti sa svojim prijateljicama, da naširoko diskutujem i raspravljam o njoj, u tolikoj meri da će to početi da menja naše živote. Niko mi nije rekao da bi biti u sobi punoj žena, sa kojima se smejem i imam dosta zajedničkog, moglo da učini da zaboravim da sam ikada žestoko poricala i pokušavala da iskorenim stvarnost svog devojaštva i svoje ženskosti.

Niko mi nije rekao da bi postati politična ‒ postati feministkinja i živeti svoj feminizam u zajednici ‒ moglo da preoblikuje celo shvatanje u kome sam osećala nemir oko svog pola. Stručnjaci su nedovoljno podstaknuti da istraže ili da se drugde informišu o olakšanju do kog se delom može doći preispitivanjem vrednosti tranzicione medicine. Koji lekar ili terapeut bi mi rekao da će negovanje sumnje prema stručnjacima poput njih poboljšati kvalitet mog života?

Postoji veoma pojednostavljeno rešenje koje se nudi pacijentima sa dijagnozom rodne disforije. Pacijent oseća snažan nemir i medicinski stručnjak će ublažiti taj nemir prepisivanjem hormona, operacijom, ili slanjem pacijenta drugom stručnjaku koji će omogućiti pomenute medicinske intervencije. To je trenutni „izbor” dostupan onima koji pate zbog svog pola i svog tela, i nije dovoljan.

Zbog jednostavnosti ovog rešenja, pacijenti koji su na putu tranzicione medicine često smatraju da savet da treba da se suoče sa patnjom bez lekova ili operacije u osnovi poništava tu patnju.

Kada je ona dijagnostikovana kao bolest koja je izlečiva jedino injekcijama koje daje lekar i operacijom, to je razumljivo. Praksa tranzicione medicine je teskobu koju neko oseća povodom svog pola oblikovala u fizičku bolest (polnu disforiju, ponekad čak i izraženu kao „pol mozga”). Stoga je ideja da se ova agonija može rešiti na mentalnoj ili analitičkoj osnovi uvredljiva za neke trans muškarce.

Mnogi transrodni ljudi insistiraju da bilo ko čija potreba za tranzicijom može da se reši bez same tranzicije ne doživljava jednak bol kao neko ko je zaista transrodan.

Unutar te paradigme, ti ne ispaštaš istinski ukoliko ne veruješ da su medicinski stručnjaci jedini koji mogu da ti pomognu. To verovanje daje veliku moć medicinskim institucijama i službama koje posluju pod pretpostavkom da je (mrzeti) biti ženskog pola nešto što se može izlečiti. U stvari, daje im toliko moći, da je lako izgubiti iz vida da imamo imalo sopstvene. Potrošačko rešenje za pojedince, tj. tranzicija, isključuje mogućnost za žene koje se opiru rodu da zajedno delaju kako bi oformile prostore u kojima možemo da slavimo svoje sposobnosti i međusobnu povezanost.

Suzan Faludi opisuje nezgodan položaj žene dvadesetog veka: „Suočena sa usamljenom i izdajničkom decenijom za žene koje pokušavaju da se izbore sa ‚trendovima’, ona je možda i jednostavno dala sebi bolje šanse boreći se protiv [svoje] biologije nego [da se bori] da trijumfuje nad naizgled nadmoćnijom kulturnom strujom".

To se odnosi na žene poput mene, koje pokušavaju da pobegnu od stega ženstvenosti odustajanjem od ženskosti, koliko i na žene koje podležu brojnim plastičnim operacijama kako bi pokušale da procvetaju unutar tih istih stega.

Oruđe koje medicinsko-industrijski kompleks koristi u borbi protiv naše biologije (uključujući naš pol) može nesumnjivo da stvori osećaj olakšanja u nekom smislu. Lakše nam je kada nas tretiraju bolje, šta god to nama značilo, bilo da smo posmatrane kao muškarci nakon mastektomije ili kao poželjnije sa silikonskim grudima.

Pronaći značajnu utehu van lekarske ordinacije ne znači da je stanje suštinski bilo išta manje ozbiljno. Znači da tvoj lekar nije svemogući, jedini izvor potencijalnog izlečenja kao što ti je bio predstavljen. Injekcije i operacije se savršeno uklapaju u konzumerizam, zbog čega se smatraju stvarnim i opipljivim, što ne važi za feminizam. Moja prijateljica, takođe detrans lezbejka, često kaže da bi sve službe koje pružaju zdravstvene usluge transrodnim osobama, ukoliko bi im prioritet bio da pomognu tim ljudima da se osećaju što bolje, zakucale na vrata mnogih žena koje govore o alternativnim načinima pomirenja sa svime za šta se postavljala dijagnoza rodne disforije. Jasno je da se to nije desilo. Umesto toga, službe spremno prihvataju narativ koji nas pozicionira kao žrtve našeg pola i njih kao apsolutne spasitelje kojima je dodeljena moć da odlučuju o životu ili smrti onih koji tranziciju vide kao jedinu nadu.

Činjenica je da je saradnja medicinskih stručnjaka praktično uvek neophodna pre nego što iko može da započne tranziciju.

U knjizi „Žene kao materice” Dženis Rejmond (1995/2020) istražuje nijanse izbora. Dok feministkinje trećeg talasa mogu da optuže radikalne/feministkinje drugog talasa da od žena prave žrtve, Rejmond prepoznaje poricanje u ovim optužbama: „Govoreći da žene nisu žrtve muške dominacije, liberalni kritičari oslobađaju sebe odgovornosti za te žrtve”. U argumentu da imenovanje dinamike tlačenja nekako stvara i/ili sprovodi tu dinamiku, protivnici u jednom potezu skrivaju sopstvenu viktimizaciju, a takođe brišu potrebu žrtava za podrškom unutar feminizma.

Rejmond takođe citira „Desničarke” (1983) Andree Dvorkin, delo koje pokazuje kako su i konzervativne žene i feministkinje nadvladane u patrijarhatu, ali da se njihova politička usmerenja unutar njega razlikuje jer se razlikuje i njihovo razumevanje o tome šta je za njih najbolje: „… kao većina žena, one prave ‚izbore’ zarad preživljavanja kada su im opcije ograničene. Pa da li ćemo onda miropomazati njihove izbore samo zato što su slobodni?”.

Uglavnom, postoji određeni stepen autonomije čak i u nekim od najtežih situacija sa kojima se žene susreću. Žene donose naizgled nemoguće i nezamislive odluke u svakakvim životnim prilikama: pod teškom prinudom, u očajničkom bolu, tokom mučenja, nasilja u porodici, silovanja, pod pretnjom smrću itd. Kada se pak fokusiramo na ova primere samostalnog delovanja, na račun svesti o načinima na koje smo sputavane ‒ to služi muškim interesima. Primer toga je nesrazmeran fokus na to šta žene mogu da urade da spreče silovanje (stalna budnost, ograničeno kretanje, imati nekoga da te zaštiti, biber sprej), umesto suočavanja sa realnošću da živimo u kulturi silovanja koju su stvorili i održali muškarci silovatelji. Nagovestiti da se postaje žrtvom imenovanjem pojma viktimizacije je pogrešno, uvredljivo, i netačno. Ženino odbijanje da prihvati da ima rak neće je izlečiti od raka.

U ključnom tekstu lezbejskog feminizma „Lezbejska etika”, Sara Hougland definiše okrivljavanje žrtve kao „držanje osobe odgovornom ne samo za njen izbor u situaciji, već i za samu situaciju, kao da je ona pristala na nju”. Po ovoj definiciji liberalno-feministička optužba na koju Rejmond odgovara jeste primer okrivljavanja žrtve.

Kritičari tranzicije koji nikada nisu prošli kroz nju često na ovaj način svaljuju krivicu na trans muškarce. Međutim, trans muškarci uvereni u to da je tranzicija jedini lek, svaljuju istu tu krivicu na detrans žene. Nismo izabrale da budemo deo kulture koja nas je nagnala da vidimo tranziciju kao najbolju šansu za opstanak, bezbednost i smisao.

Ali jesmo izabrale tranziciju. Kako nam Hougland poručuje: „Iako mi ne kontrolišemo situacije, mi utičemo na njih”. Priznanje naše sposobnosti da u određenoj meri manevrišemo unutar okvira ugnjetavanja je ključno za feminizam. Nećemo pružiti otpor ako ne pronađemo svoju moralnu moć/silu, koju je Hougland definisala kao „sposobnost da nastavimo pod ugnjetavanjem: da nastavimo da pravimo izbore, da delamo unutar ugnjetavačke strukture našeg društva i suprotstavimo mu se, da stvorimo smisao kroz naše življenje.”

U okviru tranzicione medicine, izborom upravljaju način razmišljanja koji pogoduju pojedincima i društvena klima u koju su oni uglavnom uronjeni. Mnogi koji bi sebe opisali kao disforične pretpostavljaju da je odgovor na to da li im „treba” određena medicinska intervencija nešto što je intrinzično i urođeno, i što se može istog trena otkriti. Ideja otkrivanja istinskog ja koje uvek pravi dobar izbor poriče radikalno-feminističku analizu i uvid u sile kojima smo podređene. Kao što su objasnile Silija Kicinger i Rejčel Perkins u „Menjajući naše misli”:

„Pri radikalnom razumevanju ‚izbora’... naglašava se da izbori nikada ne mogu biti slobodni, da su ‚želje’ (seksualne, majčinske, društvene) u nama konstruisane silama koje nas tlače; bilo bi nam korisnije da se direktno pozabavimo tim tlačiteljskim strukturama i institucijama koje nego da unutar njih tražimo neostvarive ‚čiste’ izbore.” Iako je u nekom trenutku temeljno istraživanje faktora koji mogu uticati na našu potrebu za tranzicijom bilo prihvatljivo, to više nije slučaj. Ispitivanje želje za tranzicijom – tuđom ili sopstvenom – odbacuje se kao inherentno netrpeljiv i transfobičan čin. Svi moramo imati „pravo izbora na tranziciju”. To je shvaćeno kao pravo na izbor koje niko, čak ni mi sami, nikada, ni na bilo koji način, ne sme da dovodi u pitanje. Svaka bojazan u vezi sa sigurnošću blokatora puberteta, testosterona ili operacija smatra se transfobičnom. Ne podržava se zbunjenost povodom naglih promena u izgledu i ponašanju. Očekuje se da tvoji prijatelji, porodica, komšije, pa čak i obični stranci i uslužni radnici potvrde tvoju odluku pri svakom verbalnom obraćanju. Pokušaj da jedne druge učinimo da se osećamo dobro u vezi sa svakim izborom koji donesemo, ili da vidimo drugu samo onako kako ona želi da bude viđena, nije primer poštovanja te druge. Kada to pokušamo da uradimo, oduzimamo svojim prijateljicama dar dragocenih povratnih informacija. Pokazujemo da se na nas ne može računati da ćemo govoriti istinu.

U „Misteriji lezbejki”, Džulija Penelopi govori o neuspesima [ostvarivanja] lezbejske komunikacije:

„Iznenađena, shvatam da sam ljuta što su me uhvatili nespremnu. Ljuta, priznajem da me boli jer nisam uspela da se zaštitim. Povređena, još jednom sam iznenađena jer sam verovala da mi neće biti potrebne odbrambene taktike protiv muškaraca i drugih žena stečene tokom života u lezbofobičnom društvu; da stvar bude gora, verovala sam, i delovala u skladu sa tim uverenjem, da moj najbolji interes leži u „najboljim” interesima drugih [žena]. Ali to naivno uverenje pretpostavlja da druge žene veruju da njihovi „najbolji interesi” leže sa svim drugim [ženama]; dalje, verovanje nije dovoljno – one takođe moraju dosledno da biraju da deluju u skladu sa tim verovanjem. Razgovarati o nečijoj posvećenosti [ženskim] problemima jednostavno nije dovoljno; svaka od nas mora biti spremna da svakodnevno živi tu posvećenost, i ta posvećenost mora da odredi naše izbore i način na koji ih donosimo.”

Podržavati jedna drugu da živimo svoje vrednosti ne znači uvek nasmejano navijati jedna za drugu. Neslaganje pokazuje da jedna drugu shvatamo ozbiljno. Žena čija je vera u sopstvene odluke toliko krhka da ne može da podnese da čuje ništa što ne želi da čuje i dalje može imati koristi od toga da neka osporava njene stavove. Patronizirajuće je pretpostaviti da ona ne želi priliku da dalje razvije svoje razmišljanje o ovom pitanju.

Kritički se baviti čitavim spektrom dostupnih opcija, faktorima koji ograničavaju naše samostalno delovanje i političkim značajem izbora koje donosimo, daje nam povo da delujemo u interesu lezbejki kao grupe. Usredsređenost na osećanje „slobodnog izbora” odvlači nas od toga da donesemo one odluke i da napravimo one izbore „koji pomažu u borbi protiv našeg ugnjetavanja i stvaranju i izgradnji lezbejske zajednice”.

Tranzicija je izbor, strategija za snalaženje u svetu koji mrzi žene i lezbejke. Ne činimo sebi nikakvu uslugu ignorisanjem tlačiteljskog, seksističkog konteksta u kojem se taj izbor dešava. Mnogima od nas to se ne čini kao izbor kada to radimo – čini se kao sudbina, bez alternative, ili možda kao biološki imperativ koji će se prikazati na snimku mozga. Pristup vršnjakinjama – onima koje nisu prošle tranziciju i onima koje jesu – i političkoj kritici iza koje stoje žene, neophodan je da bi lezbejka imala bilo kakvu šansu da razume, koliko god može, a da je ne iskusi, značenje tranzicije i kako ona može uticati na njen budući život. Bez povezivanja nas žena sa našom istorijom, nemoguće je razumeti naš položaj. A da bi nam naše vršnjakinje pomogle da usavršimo i razumemo svoja shvatanja, moramo da budemo spremne da se ne složimo sa njima, kao i na to da se one neće slagati sa nama. Kretati se ugnjetavana nije lako, ali unutar zajednice nije ni nemoguće. Tranzicija, kakva trenutno postoji, nije neprisiljen izbor. Pod pretnjom smrću od sopstvene ruke, kao jedino bekstvo od života u patnji, tranzicija nije neprisiljen izbor. Kada smo naglo gurnute ka medicinskoj intervenciji kao da je biti žensko tumor koji zahteva hitno uklanjanje da bi nam se spasio život, tranzicija nije neprisiljen izbor. Kada se koncept osnaživanja svodi na estetske zahvate koji imaju za nameru da iskorene ono što se ne može iskoreniti, tranzicija nije neprisiljen izbor. Kada „odlučimo” da odbacimo mogućnost da progovorimo ako su nam ti zahvati naškodili, tranzicija nije neprisiljen izbor. Kada svaka žena koja želi da njen „izbor” imenuje kao štetu koju su joj naneli nemarni i seksistički nastrojeni zdravstveni radnici, a zatim bude pravno ućutkana, izopštena od strane transrodne zajednice kojoj je nekad pripadala, i odsečena od ljudi s kojima se družila, tranzicija nije neprisiljen izbor. Ali svi naši izbori donose se u određenom kontekstu, i tako nijedan nije potpuno neprisiljen. Šta je to u izboru tranzicije što je čini restriktivnijom u odnosu na izbore inače?

Renate Klajn bavi se konceptom stvarnog izbora kada raspravlja o surogat materinstvu kao „izboru”, sugerišući:

„[Reč ‚izbor’] treba da se koristi samo za razlikovanje dve dobre stvari, kao što je ‚Želiš li komad čokoladne torte ili kolač od limuna?’ Ako bi se koristila samo na ovaj način, odmah bismo rešile teške situacije u kojima su oba ishoda mučna... ‚odabrati’ da eksploatišeš ženu kao svoju ‚surogat majku’ kada te porodica, uključujući muža, krivi za neplodnost i tretira te kao izopštenicu, nije ‚izbor’: to je najteža i najnesrećnija odluka.”

Isti „ne-izbor” dešava se kada, na nagovor svog muža, radnica u fabrici odeće u Indiji postane surogat majka kako bi ogromnom brzinom povećala svoju zaradu.

Klajn kaže da bi trebalo da prestanemo da te bolne odluke nazivamo izborima „bez uzimanja u obzir društvenog konteksta u kome žene donose odluke”, i navodi kako reproduktivna industrija ima finansijsku korist od načina na koji su žene saterane u ćošak. Nasuprot tome, opcije koje su predstavljene ženama često ograničavaju naše izbore: ugovor koji nalaže da se odrekneš deteta koje si stvorila te ne oslobađa, već ograničava. Uklanjanje dojki ograničilo je moju sposobnost da se prilagodim životu kao neko rođen sa dojkama, što je fizički tipično za moj pol.

I u tranzicionoj medicini mnoge strane profitiraju od teških odluka koje mi donosimo. Moj hirurg, dr Kertis Krejn, zaradio je hiljade dolara samo od moje mastektomije. Sve to uprkos činjenici da su ga u San Francisku u periodu od dve godine osam puta tužili za lekarsku grešku, a sve tužbe su bile od strane njegovih pacijenata (FtM) na kojima je rađena genitalna operacija. Bojazni koje su navedene u tim tužbama bile su nekroza tkiva, operacije koje pacijent nije prethodno tražio ili odobrio, to što je Krejn ignorisao krvne ugruške uzrokovane operacijom, a za jednog pacijenta, „bol, patnja... ožiljci, infekcije, sepsa, gubitak tkiva, probušena bešika”, kao i „nastanak fistule i neuspeh da se dijagnostikuje fistula”.

Kada majka, nakon što je potpisom ustupila svoja materinska prava na dete koje je odgojila u svom telu i kasnije rodila, otkrije da se više ne slaže da to dete nije njeno, reakcija javnosti daleko je od saosećajne. Na sličan način, žena koja izražava bilo šta osim zahvalnosti nakon nekog od zahvata tranzicione medicine bez obzira na ishod prekršila je podrazumevani ugovor. Naziv koji mnoge od nas dobijaju iznova i iznova od članova transrodne zajednice je „nezahvalnica”. Od žena koje tranzicioniraju i onih koje se koriste u svrhe surogat materinstva očekuje se da veruju da smo srećne što nam je dozvoljeno da učestvujemo u ovim transakcijama. Trebalo bi da se ponašamo sa poštovanjem; da znamo naše mesto. Od žena se očekuje da odglume da žele sve što im patrijarhat nameće, kao što se i od žena koje su prisiljene da budu silovane za novac očekuje da žele da budu silovane. Ali ova predstava nam ne donosi pravu nagradu: „kurvo” treba da kazni žene zbog njihove saglasnosti. „Gora od kurve” odnosno „kučko” ima za cilj da kazni žene zbog njihovog odbijanja da odglume. Izbor između kurve ili kučke, koja to želi ili ne, nije pravi izbor. Ritualni napadi na telesnost su ti koji jačaju društvenu inferiornost žena u očima muškaraca i jednih drugih. Ti napadi predstavljaju nasilan proces ideološke indoktrinacije u mit o ženskoj bezvrednosti. Oni mogu poprimiti bezbroj oblika – rađanje neželjene dece za svog muža, opijanje sebe do obamrlosti da bi izdržala konstantnu dehumanizaciju, stručnjak koji te anestezijom dovodi u stanje nesvesnog mirovanja za olakšicu doktoru koji želi da hirurški preuredi tvoje polne karakteristike, muški „prijatelj” koji fizički nasrće na tebe, žena koja te povređuje da bi izgledala privlačnije muškarcima, ili žena koja te tuče jer je sada to jedini način da bilo koja od vas dve doživi seksualno uzbuđenje.

U patrijarhatu, obećana zemlja tranzicije zarobljava žene, često lezbejke, koje su izbegle mnoge druge oblike telesnih napada. Mnoge žene koje su u tranziciji nisu imale muževe, nisu bile surogat majke, ne bi tražile silikonske implantate u grudima. Čak i dok obećava da će nas izbaviti, tranzicija nas vraća pod skute žene-kao-tela-za-invaziju.

Traženje operacije za koju nas je kultura koja mrzi žene ubedila da će poboljšati naš kvalitet života potkopava našu sposobnost da nazovemo operaciju štetnom, baš kao što potpisivanje ugovora o surogat materinstvu čini bol koji žena kasnije oseća zbog oduzimanja njenog deteta licemernim. U kontekstu društva koje mrzi žene i koje nam često uskraćuje stvarni izbor, ubeđene smo da smo se dobrovoljno prijavile za ritualne napade na našu telesnost. A u kontekstu reproduktivne tehnologije, kako nam Rejmond kaže, prihvatanje invazivne i štetne tehnologije od strane žena maskira nasilje svojstveno takvim procedurama.

Međutim, kada žene provode vreme zajedno stvarajući sopstvena značenja daleko od patrijarhalnih uticaja, sklone smo da otkrijemo neprijatnu istinu. Nismo to htele. Želele smo ono što su nam ti napadi predstavljali: ljubav, dostojanstvo, prihvatanje, mir, olakšanje, smisleno postojanje. Te predstave bile su laž koju smo bile suptilno ubeđene da prihvatimo, kroz prošireni proces uslovljavanja u kom sunaši stvarni izbori bili ograničeni, a naše mogućnosti veštački ograničene društvenim faktorima koji su daleko izvan naše kontrole. To je patrijarhalna indoktrinacija. Želja da prestaneš da mrziš svoje telo je razumna želja. Kada ti se predstavi ideja da postoji operacija koja može da ti ukloni mržnju, naravno da ćeš je poželeti. Ipak, niko ne želi da ostane bez delova sebe koji su sada amputirani i da pronađe bol, a ne olakšanje, u gubitku. Nama se prodaju unapred upakovani ideološki narativi koji neistinito predstavljaju posledice sadističkih procesa narušavanja integriteta ženskih tela kako bi nas i one oko nas zaslepile obezvređivanjem ženskosti.

I stoga: mi ih ne želimo.

Šta bi se promenilo kada bi se liberalno shvatanje „prava na izbor” transformisalo u koncept „prava na stvaran izbor”? Koristeći okvir „stvarnog izbora”, „pravo” žena da biraju neki od ponuđenih napada na njihova tela postaje očigledno besmisleno, manipulativno i ponižavajuće. Teške odluke koje se donose u situacijama bez pobednika često su neophodne, a žene su hiljadama godina dokazivale našu sposobnost da donosimo takve odluke — ali te odluke ne poboljšavaju naše samostalno delovanje. One ne dovode u pitanje bespomoćnost koju mnoge od nas nauče kao odgovor na to da se prema nama konstantno ophodikao inferiornima i da nam se uskraćuju mogućnosti da ostvarimo istinsku slobodu delovanja.

Pošto „tranzicionirati ili umreti” ne opisuje dve podjednako prihvatljive opcije, prema definiciji Renate Klajn to nije „stvaran izbor”. Pitanja koja nam preostaju: „Da li je dovoljno da izbor bude ‚stvaran’”? / „Da li su svi stvarni izbori slobodni izbori?” / „Možemo li težiti nečemu složenijem od izbora između čokoladnog mleka i soka od pomorandže?”

Kako bi izgledao potpuno slobodan izbor? Da li bi on zahtevao potpunu izolaciju od svih okolnih uticaja? To je nemoguće. Svaka od nas dela u okviru svog životnog konteksta, ograničena nekim faktorima, a omogućena drugim. Postaviti oslobođenje od spoljašnjeg uticaja kao našu najveću težnju podstiče individualistički osećaj osnaženja koji nas ne suočava sa stvarnošću svega što naši životi i život pod patrijarhatom uopšte obuhvata..

Umesto toga, možemo težiti oslobađajućim izborima. To su činovi koji nas rame uz rame sa [ženama u] našim zajednicama pokreću ka vrsti ishoda koji bi Solomon i Batlivala možda opisale kao osnažujućim – koji provociraju i na kraju transformišu strukture koje nas neopravdano ograničavaju.

Nisam primetila da imam izbor kada sam tranzicionirala. Verovala sam da bi odlaganje ili zaustavljanje tranzicije značilo moje potpuno uništenje. Kasnije, kada su detrans žene podelile sa mnom shvatanja koje su razvile, po prvi put sam počela da vidim zaustavljanje svoje tranzicije kao stvarnu opciju, „stvaran izbor” za mene. Svoju detranziciju sam postepeno počela da shvatam kao oslobađajući izbor. Tranziciju sam doživljavalaa kao oblik otpora, ali je ona u stvari samo afirmisala iste stereotipe koji su mi isprva naneli štetu. Pokušaj da sprečim svoje samoubistvo time što ću načiniti svoj pol manje prepoznatljivim bio je pokušaj otpora koji je, politički gledano, na mnogo načina funkcionisao kao oblik kapitulacije.

Nasuprot tome, detranzicija je zapravo značila prkošenje mizoginim stereotipima koji su me ograničavali. Tako što bez ikakvog srama sebe nazivam ženom i svakodnevno objašnjavam drugima da mnoge žene prekidaju svoju tranziciju, da nekome ko izgleda kao ja i dalje može biti bolje bez tranzicije, da ima dosta žena mojih godina koje su ponosne na sebe baš zbog toga što su lezbejke, ja ne samo da učestvujem u stvaranju ideološkog prostora da oni s kojima se susrećem shvate moja sopstvena iskustva, već tako olakšavam nekoj sledećoj ženi da rastumači sebe. Osmišljavanjem sopstvenog života, mogu da učestvujem u razvoju shvatanja do kojih su došle detrans žene koje su mi pomogle. Tako što radimo zajedno, mi omogućavamo svim ženama da suštinski provociraju strukture unutar kojih smo iz dana u dan patile. To životvorno delo je moj izbor. Neopravdano odbacivanje feminističke kritike nikada, pa ni sada, nije služilo onima od nas koji su nekada birali, ili nastavljaju da biraju, tranziciju kao olakšanje. Umesto što je skoro potpuno nedostupna ideja, olakšanje bez odbacivanja sopstvenog ja, bez doživotnog oslanjanja na endokrinologe i njihove lekove, kao i operacije, treba da bude široko rasprostranjena opcija. Uloga mizoginije u praksi tranzicije mora biti politizovana kako bi se izrodila politička rešenja. Naprosto, istinski informisan pristanak zahteva aktivno i angažovano istraživanje različitih perspektiva o praksi tranzicije. Takođe, informisani pristanak treba da uključi izlaganje različitim perspektivama o tome kako mastektomija i druge izborne operacije koje imaju za cilj da promene izgled, utiču na zajednice iz kojih potiču oni koji su podvrgnuti tim operacijama. Izbor bez stvarnog znanja o tome šta se bira nije primer samostalnog delovanja.

Izvor: https://www.spinifexpress.com.au/shop/p/9781925950403