Dobro došli u Raj

Prevod: Anđela Kovačević Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Vizuelni tim

Kada je Nemačka legalizovala prostituciju 2002. godine, to je izazvalo očigledno nezaustavljiv porast u oblasti seks-industrije u ovoj zemlji. Sada ova industrija vredi 15 milijardi evra godišnje i obuhvata sve, od megabordela na dvanaest spratova do seks-kabina na otvorenom. Niša Lilia Diu posećuje neke od njih kako bi saznala ko je pobedio, a ko izgubio.

Raj (Paradise) je bordel u Štutgartu. To je jedan od nemačkih „megabordela” i, kao i mnoge takve ustanove, ima marokansku temu. Zamislite sultanovu palatu ukrštenu sa Premijer Inom, a zatim je ugurajte među anonimne kancelarijske blokove u beskrajnom industrijskom parku i tamo ste: Raj.

Ovo mi nije prvi put u javnoj kući. U Bangkoku sam se prijavila u mesto koje se zove „Mango In” sa dva školska druga kada sam imala devetnaest godina. U roku od nekoliko sati videli smo dovoljno da shvatimo o čemu se radi. Ali, to malo neprijatno preduzeće, sa svojom crvenokosom menadžerkom i gomilom pripitih turista, bilo je nezamislivo malo u poređenju sa ovim.

Raj je lanac, kao „Prajmark” ili „Pica Hat”, sa pet ogranaka i još tri na putu. Dakle, posao cveta, kažem Majklu Beretinu, partneru u ovoj kompaniji. „Da, da!” smeje se, a njegov sat marke „Odemar Pige” od 100.000 funti se presijava na svetlosti izbušenih metalnih lampi.

Beretin, besramno koketan čovek sa osmehom poput Džokera Džeka Nikolsona i navikom da sklizne između engleskog i nemačkog usred rečenice, uskoro će otvoriti Raj u Sarbrikenu, od 15.000 kvadratnih stopa, vredan 4,5 miliona evra. Napravljen po uzoru na vodeću poslovnicu u Štutgartu, poziva nas da ga posetimo u danu koji je pokvarila ledena, dosadna kiša. Svaki od njegovih šest spratova oivičen je debelom prugom tamnocrvene boje koja čini da zgrada spolja izgleda kao vrlo visoko, ustajalo parče „red velvet” torte. Unutra je atmosfera vrela. „Skinite odeću!” — viče Beretin i vuče me za kaput.

Sada je šest sati uveče u Raju i tridesetak muškaraca šeta po lepom crvenom tepihu u bademantilima boje vina i zelenim plastičnim papučama. Žene sede u krilima muškaraca u baru. Jedna se mazi sa zdepastim čovekom na krevetu. Nekoliko ih je nagomilano i one izgledaju kao da im je dosadno u njihovim crnim svetlucavim bodijima i jarkoružičastim mrežastim čarapama, dok čekaju da mesto postane prometnije.

Ljudi misle da je Amsterdam prestonica prostitucije Evrope, ali Nemačka ima više prostitutki po glavi stanovnika nego bilo koja druga zemlja na ovom kontinentu, čak više od Tajlanda: 400.000 po poslednjem prebrojavanju, onih koje opslužuju 1,2 miliona muškaraca svakog dana. Te brojke su objavljene pre deset godina, ubrzo nakon što je Nemačka 2002. godine legalizovala kupovinu seksa, prodaju seksa, podvođenje i držanje bordela. Dve godine kasnije, smatralo se da prostitucija u Nemačkoj vredi 6 milijardi evra – otprilike isto kao Porše ili Adidas te godine. Sada se ova branša procenjuje na 15 milijardi evra.

Prostitucija je legalizovana „da bi vlada mogla da zaradi mnogo novca”, kaže Beretin, prolazeći pored žene u zelenom ogrtaču od likre (i ničemu više), dok se druga žena, koja na sebi nema ništa osim crnih natkolenica, naslanja na šank. Dosta ljudi se slaže sa Beretinom – a nisu svi vlasnici javnih kuća koji gunđaju zbog svojih poreskih računa. Međutim, ovo nije način na koji je pre dvanaest godina dobijena rasprava o legalizaciji.

Ideja o ovakvom zakonu, koju je usvojila socijaldemokratsko-zelena koalicija kancelara Gerharda Šredera, bila je da se prostitucija prizna kao posao kao i svaki drugi. Seksualne radnice su sada mogle da sklapaju ugovore o radu, da tuže za isplatu i prijavljuju se za zdravstveno osiguranje, penzione planove i druge beneficije. Iskorišćavanje prostitutki je i dalje bilo nezakonito, ali je sve ostalo tada postalo dozvoljeno. Dve političarke i jedna madam (podvodnica) iz Berlina uslikane su kako zveckaju čašama šampanjca u znak slavlja.

Nije uspelo. „U Nemačkoj niko ne zapošljava prostitutke”, kaže Beretin. Ni jedan od nadležnih sa kojima sam razgovarala nije čuo da prostitutka tuži zbog (ne)plaćanja. A samo 44 prostitutke su se prijavile za beneficije.

Ono što se jeste dogodilo je otvaranje najveće javne kuće u Evropi – dvanaestospratnice po imenu Paša, obasjane neonskim svetlima u Kelnu. Da ne pominjemo nalet FKK, odnosno „golih”, klubova u kojima muškarci mogu provesti veče lutajući između saune, bara i spavaćih soba. Lovci na povoljne cene bi mogli da probaju javne kuće sa „paušalnom stopom”, gde se uz ulaznicu od 50-100 evra kupuje neograničen seks sa onoliko žena koliko želite, ili krstarenje prikolicamana kamionskim stajalištima na autoputu, ili „drajv-tru” seks-kutije u zonama za prostituisanje. (One izgledaju kao štale i poznate su kao „Verrichtungsboxen“ – „kutije za obavljanje poslova”.)

Holandija je legalizovala prostituciju dve godine pre Nemačke, neposredno nakon što je Švedska krenula drugim putem i učinila kupovinu seksa krivičnim delom. Norveška je 2009. godine usvojila švedski model – u kojem je prodaja seksa dozvoljena, ali svako ko je uhvaćen da ga kupuje kažnjen je novčanom kaznom ili zatvorom. Island je sledio taj primer, a izgleda da će Francuska i Irska učiniti isto.

Ministarstvo unutrašnjih poslova insistira na tome da britanski „vizantijski” zakoni o prostituciji (ukratko: možete kupovati i prodavati seks u zatvorenom prostoru pod određenim okolnostima) nisu na razmatranju. No, ta odluka možda i ne potraje.

Meri Hanibol, laburistička poslanica Evropskog parlamenta, već neko vreme predvodi inicijativu da se švedski model usvoji širom Evrope. Evropski parlament je 26. februara izglasao njen zakon, formalno utvrđujući stav EU o tom pitanju. Nekoliko dana kasnije, u ponedeljak, međustranački izveštaj u Britaniji takođe je preporučio ovaj model.

Pritisak da se preispitaju zakoni o prostituciji dolazi iz direktive EU za borbu protiv trgovine ljudima, koja obavezuje države članice da „smanje potražnju” za trgovinom ljudima. S obzirom da se najmanje 70 posto žrtava trgovine ljudima u Evropi bavi prisilnom prostitucijom, mnogi ljudi tvrde da je najbolji način da se smanji potražnja za trgovinom ljudima upravo smanjenje potražnje za prostitucijom. A jedan od načina da se to uradi je da se kriminalizuje kupac.

Statistika trgovine seksom je frustrirajuće nepotpuna, ali nedavni izveštaj procenjuje da je broj žrtava u Evropi 270.000. Nemačka i Holandija su se više puta rangirale među pet najgorih crnih tačaka.

„Apsolutno” postoji korelacija između legalizovane prostitucije i trgovine ljudima, kaže Andrea Matolksi, službenica programa za seksualno nasilje i trgovinu ljudima u „Ikvoliti nau” (Equality Now). „Za trgovca ljudima je mnogo lakše da ode u zemlju u kojoj je legalno imati javne kuće i u kojoj je legalno upravljati ljudima u prostituciji. To je jednostavno privlačnije okruženje.”

Ona ističe da Danska, koja je dekriminalizovala prostituciju 1999. godine (iste godine kada je Švedska proglasila kupovinu seksa ilegalnom), ima četiri puta veći broj žrtava trgovine ljudima od svog suseda, iako ima otprilike upola manje stanovnika.

To je jedan od razloga zašto je Holandija krenula unazad sa legalizacijom. Zamenik premijera, Lodevajk Ašer, nazvao je legalizaciju „nacionalnom greškom”. Kao zamenik gradonačelnika Amsterdama, on je potrošio milione evra na otkup javnih kuća, pretvarajući ih u prodavnice i restorane u pokušaju da oslobodi grad od bandi koje su se uselile.

Kancelarka Angela Merkel je pokušala da pokrene ovo pitanje u leto 2013. godine, ali su stvari toliko izmakle kontroli (bilo je nereda na konferencijama) da je stvar tiho odbačena.

***

U međuvremenu, ljudi poput Mihaela Beretina i njegovog poslovnog partnera Jirgena Rudlofa se bogate. Oni su dobro raspoloženi zbog otvaranja novog Raja u aprilu. Sarbriken je mali grad od 180.000 stanovnika koji se nalazi samo pet kilometara od francuske granice i udaljen je oko sat vremena vožnje od Evropskog parlamenta u Strazburu.

Izgledi za novi bordel su bolji nego ikad. U decembru je francuski parlament izglasao krivično delo kupovine seksa sa kaznama od preko 1.500 evra za prvi prekršaj. „Puno hvala Francuskoj!”, kaže Beretin (48), dok mu se grudi dižu od kikota unutar prošivenog prsluka.

Provodi nas po klubu u Štutgartu – saunu, porno bioskop i privatnu salu za svečanosti sa starim epizodama „Najt Rajdera” na TV-u. „Budi na oprezu, Kite”, kaže Dejvid Haselhof. Beretin udara ženu u prolazu po goloj zadnjici.

Više od 55.000 muškaraca dolazi u Raj svake godine. Svi – korisnici i prostitutke – plaćaju kartu za ulaz od 79 evra. To uključuje hranu (postoji bife odmah pored đakuzija u koji se spušta goli muškarac srednjih godina), ali seks se plaća dodatno. O tome se dogovaraju muškarci i žene, a sav novac od te aktivnosti zadržava žena. Cena u Raju je oko 50 evra za pola sata, što je nešto jeftinije od hamama – još jedne stavke koja se dodatno plaća – koji se nudi po ceni od 53 evra za 30 minuta.

„Cene padaju”, kaže Suzi, dvadesetdevetogodišnja Rumunka koja radi u Paši dve godine. „Svakim danom su sve niže.” Raj je skoro na vrhu tržišta. Paša je par stepenica niže, a ispod toga ima mnogo više stepenica. U „seks-kutijama” u ulici Gesteminder u Kelnu moguće je kupiti seks za samo 10 evra. „Jedna žena ovde će to čak učiniti za jedan Big Mek”, rekla je prošle godine prostitutka po imenu Alia za nemačke novine.

Nemačka je preplavljena stranim seksualnim radnicama, uglavnom iz istočne Evrope. Njihov broj i spremnost da prihvate niže cene doveli su do tako niskih cena da jedan američki korisnik, koji svake godine ode na tri seks-putovanja u Nemačku, naziva zemlju „Aldi za prostitutke”.

***

Kao i u mnogim nemačkim gradovima, seks-industrija Sarbrikena je zaista doživela bum 2008. godine, kada su Rumunija i Bugarska pristupile EU. „Prostitucija je ovde dostigla nepodnošljiv nivo”, kaže gradonačelnica Sarbrikena Šarlot Bric. U gradu postoji najmanje sto javnih kuća. Prolazim pored njih pet u deset minuta, koliko mi je potrebno da stignem od železničke stanice do njene kancelarije. Ta strašna mesta izgledaju upadljivo neumesna na lepim popločanim ulicama.

Bric (55) pijucka čaj iz porculanske šolje dok priča priče o muškarcima kojima su prilazile prostitutke na parkiralištima supermarketa, pa čak i jednom na sahrani. Stanovnici se žale na korišćene kondome na autobuskim stajalištima na kojima njihova deca čekaju autobuse da idu u školu. „Ne slažem se sa tim”, kaže ona.

„Sarbriken je nekada bio poznat po svojoj hrani”, kaže mi pedesetdvogodišnja meštanka po imenu Stefani. Njegovi restorani sa svećama bili su poznati po svojim finim moselskim vinima. „Sada je poznat po prostituciji”, kaže ona, žaleći se na bezobrazno ponašanje seks-turista tokom vikenda. Čovek u četrdesetim godinama sa dvoje male dece opisuje neprijatne situacije kada deci mora da objašnjava ko su dame preko puta. „Ne želite da odgovarate na ova pitanja svojoj deci dok su mala.”

Zakon ostavlja Bricovu vezanih ruku. „U Nemačkoj je lakše otvoriti bordel nego kiosk sa hranom”, kaže ona. To je zapravo tačno: dok su za prostorije u kojima se služi hrana potrebne posebne dozvole, ograničenja za javne kuće nema. To je zato što je sve što rade, tehnički, iznajmljivanje soba. Prostitutke su njihove mušterije isto koliko i korisnici, a ponekad i više nego oni.

„Glavni prihod Paše je kirija koju dobijamo od devojaka”, kaže Herman Miler, tridesetdevetogodišnji noćni menadžer kluba, strastveni pušač. Milerova kancelarija se nalazi na poslednjem spratu javne kuće sa jasnim pogledom na klanice u okolini. Tu stoji crna kožna stolica u obliku penisa – „poklon umetnika” – i, što je čudno, lobanje trinaest planinskih koza postavljienih na zid. Njegov otac, koji se takođe zove Herman Miler, osnivač je Paše.

Miler stariji je preuzeo zgradu nakon legalizacije, ali ovu kulu prekrivenu trepćućim svetlima prostitutke koriste već četrdeset godina. Grad Keln ju je namenski podigao 1972. godine u pokušaju da ih skloni sa ulice i njena starost i institucionalni počeci se vide. Ima plavo-narandžastu šemu boja opštinskog centra za razonodu.

U Paši (koju Beretin naziva „prodavnicom fekalija”) žene plaćaju 175 evra za dvadesetčetvoročasovno korišćenje sobe. One sede na stolicama ispred otvorenih vrata svojih soba u dugim, mračnim hodnicima koji mirišu na cigarete i osveživač vazduha. Trešti rok muzika. Moraće da spavaju sa najmanje četiri muškarca da bi izašle na nulu.

Korisnici – oko hiljadu svakog dana – plaćaju ulaz od pet evra ogromnom čuvaru koji izgleda kao neko iz igrice GTA. Oni će možda posetiti rupu u zidu („glory hole”) na prvom spratu ili transseksualce na sedmom. Kao i u Raju, cena koja se plaća za seks dogovara se direktno sa prostitutkom i ne deli se sa klubom.

Takođe, kao i u Raju, Paša ima frizera na licu mesta. Tamo prostitutke mogu da se ofarbaju za četrdeset evra. „Jeftinije nego u centru grada”, kaže Anderson, napirlitani ljupki Brazilac koji iznajmljuje prostor od uprave Paše. Paša takođe ima solarijum i salon za nokte, kao i samouslužni restoran (koji vodi bivša prostitutka po imenu Linda) i butik u kom se prodaju svetlucave cipele sa platformom i kondomi u pakovanju od sto. Časovi nemačkog su besplatni i uključuju jednosatno uputstvo o seksualnim praksama koje se predaje uz uznemirujuće crtane filmove u kojima likovi liče na decu, a koje je nacrtala lokalna vaspitačica.

Prostitutke nisu zaposlene u Paši, već su njene mušterije. „U stvarnosti, vlasnik bordela i prostitutka ne žele da imaju ugovor o radu”, kaže mi stručnjak za zakon o prostituciji Guntram Knop, koji živi u Frankfurtu. „Oni žele da uštede na doprinosima za socijalno osiguranje.”

Obe strane su svakako smanjile svoje troškove ukidanjem doprinosa za zdravstveno osiguranje i penzijsko osiguranje. Mnoge žene koje Miler (junior) i Beretin primaju u svoje klubove dolaze u Nemačku samo na osam nedelja. Neke doputuju po nekoliko puta godišnje, ali malo njih živi stalno u zemlji, tako da nemaju dovoljno podsticaja da predaju deo svoje zarade socijalnom osiguranju. Za one samozaposlene prostitutke koje žele zdravstveno osiguranje, takse su visoke – oko 500 evra mesečno – zbog visoke rizičnosti samog posla.

Većina njih je u sličnoj situaciji kao i Suzi: njena porodica nema pojma šta ona radi i ona ne želi da ima zvaničnu evidenciju o godinama u prostituciji. „Ovaj posao nije na duže staze”, kaže ona. „Vrlo ubrzo ću prestati.” Kada uštedi dovoljno novca, planira da se zaposli u hotelu ili restoranu. Kristina Marlen, tantrička domina u Berlinu i portparolka nemačkog trgovinskog udruženja za erotske i seksualne usluge, se slaže. „Mnogi ljudi se ovim bave samo jedan kratak period u životu. One ne žele da im u CV-u stoji: Bila sam kurva od 2007. do 2009.”

Obrazloženje vlasnika bordela takođe nije isključivo finansijsko. Kada je jedan novinar upitao Jirgena Rudlofa, iz Raja, da li žene u njegovim klubovima rade dobrovoljno, Rudlof, koji ima četvoro dece tinejdžerske dobi, odgovorio je: „To se mene ne tiče”. Striktno govoreći, bio je u pravu. Sve dok samo izdaju sobe, bordeli nemaju stvarnu odgovornost prema prostitutkama.

„Ljudi u Nemačkoj ne zapošljavaju prostitutke, jer je to komplikovano”, kaže Beretin, zavalivši se u svoju kožnu stolicu. Pored njega je uramljena fotografija na kojoj on stoji pored Harlija Dejvidsona (poseduje ih pet). Na suprotnom zidu je poster sa logotipom proizvođača oružja, Heklera i Koha, tačno ispod uvećane fotografije njegovog najmlađeg deteta. Beretin je oženjen i ima tri sina od dvadest, osamnaest i devet godina.

„Ne možete da naređujete svojim zaposlenima. To nije dozvoljeno”, kaže on. Zapravo, kako kaže Knop, upravljanje prostitutkama je potpuno legalno. Problem je u tome što morate da se pobrinete da ne pređete granicu između „menadžmenta” i „iskorišćavanja”.

Helmut Šporer, glavni detektiv nadzornog odeljenja za zločine u Augsburgu, u Bavarskoj, jedan je od mnogih nemačkih policajaca koji su isfrustrirani time koliko je zakon siv u ovoj oblasti. On je u oktobru na seminaru u Briselu govorio o paušalnoj javnoj kući u Augsburgu. Mesta sa „paušalnom stopom” plaćaju prostitutkama po smeni, zarađujući novac od bara i ulaznica. Ženama koje ovde rade data su stroga pravila: morale su da budu potpuno gole u ​​svakom trenutku i, prema Šporeru, ponekad su bile u obavezi da ponude seks bez zaštite. Ukoliko bi prekršile pravilo, morale su da plate kaznu javnoj kući. „Sud je sve ovo proglasio legalnim”, rekao je Šporer, zato što su vlasnici javnih kuća imali „pravo rukovođenja” ženama – kao i bilo kojim drugim zaposlenim.

Bez obzira na to, uprava većine javnih kuća preferira da preskoči „pravo na rukovođenje”. Da li to radi neko drugi – njih ne zanima. Pitam Suzi da li neka od žena koje rade u Paši ima makroa. „Znate, ime više nije ‘svodnik’. To je sada ‘čovek’”, kaže mi ona. „One to zovu ‘moj čovek’.”

Ukoliko biste videli Suzi ispred njenih vrata, ona bi nosila „jednostavan grudnjak i visoke potpetice. Veoma, veoma visoke.” Ona je trenutno u svetloružičastoj Adidas majici i crnom najlonskom donjem delu trenerke. Njen glas je tih, ali čvrst, a kontakt očima je neustrašiv, prekida ga samo dok traži upaljač i Marlboro Lajt.

Da li neke od devojaka u Paši imaju čoveka? „Mnoge devojke imaju čoveka. Ponekad im je makro dečko”, kaže ona. „Ali ja mislim da ako muškarac voli ženu i zaista mu je stalo do nje, on je ne šalje ovamo. Mislim da dobrom muškarcu nije važno da li zarađuješ ili ne zarađuješ.”

Devojka Hermana Milera prostitutka je u Paši. „Ali ja je ne podvodim. Ne uzimam joj novac!”, kaže on. Ona je Rumunka i zajedno su dve godine, „ili možda više. Sada će me ubiti ako sam pogrešio.” Pitam ga da li mu smeta što drugi ljudi imaju seks sa njom. „Pa, ako radite u ovoj industriji toliko godina, prostitucija postaje kao običan posao.” Njih dvoje žive zajedno u jednoj od soba u klubu. Pretpostavljam da ona iznajmljuje zasebnu sobu dok radi? „Naravno!”, kaže on, grohotom se smejući.

Suzi, koja nije u vezi, godinama je radila kao čistačica u hotelima u Italiji, Španiji i Grčkoj pre nego što je postala prostitutka. „Prijateljica koja se ovim bavila mi je rekla da je ovo brz novac. Ne mogu da kažem da je ovo lak novac jer nije lako. Svako ko misli da je ovo lak novac greši.” Na koji način je to teško? „Baveći se ovim možete da naiđete na svakakve osobe, na teške osobe”. Meškolji se. „Neki dolaze sa fantazijama.” Priča mi o čoveku koji voli da se žena isprazni na njega i o drugom, koji želi da ga žena po bordelu šeta na povocu, „kao psa”. Neki muškarci se jednostavno pojave, ispričaju joj nešto strašno iz svog detinjstva i odu. Ona smatra da su oni iscrpljujući. „Znaš, moraš biti kao žvakaća guma, fleksibilna. Postani šta god im treba.”

***

Jedan od redovnih mušterija u Paši je Robert. On dolazi dva-tri puta nedeljno sa prijateljima ili sa par kolega iz picerije u kojoj radi. „Prvo idemo na ples za stolom [u prizemlju], malo se zabavimo, gledamo devojke, a onda se odvojimo i svi idu gore zasebno.”

Robert kaže da se ovde može videti „mnogo idiota” koji su „pijani i bez poštovanja” prema ženama. „Kao, ‘hej, kučko, previše sam fin za tebe!’” Ali, Robertu se ovde dopada. Oseća se prijatno u Paši i misli da je dobro što je prostitucija legalna. Govori mi da ranije ako muškarci kod kuće nisu dobili „fantazije koje žele”, „oni bi silovali devojke”.

Robert ima 23 godine. On je tip prosečnog izgleda sa nežnim manirima. Naravno, on nije Bred Pit, ali zar nije jednostavno mogao da popriča sa devojkom u baru? „Ovde je lakše. Trošite svoj novac, znate šta dobijate. Ne morate da pričate ni o kome i ni o čemu.”

Robert je primetio „nekoliko devojaka” u Paši koje deluju nesrećno. Šta bi on uradio kada bi pomislio da je neko primoran na taj posao? „Ne bih mogao ništa da uradim. Jednostavno ne bih išao sa njom u sobu.”

Njegov stav nije neobičan. Barbara Birkhold iz Policijske uprave u Štutgartu kaže mi da se muškarci „previše retko” obraćaju policiji u vezi sa ženama za koje misle da bi mogle biti prisiljavane da se bave prostitucijom. „Često se više plaše da će se saznati da su koristili prostitutke.”

Mirija Vasiliadou, koordinatorka EU za borbu protiv trgovine ljudima, priča mi o Nigerijki koju je upoznala nedavno u Londonu. Ova žena je prodata u Britaniju, gde je opsluživala i do dvadeset klijenata dnevno. „Ona je klijentima govorila da ne želi da bude tamo, da je prisiljena i da će biti ubijena ako ne uradi ono što su joj trgovci naredili. Govorila je muškarcima i muškarci bi joj rekli: ‘Baš me briga. Platio sam za ovo.’”

Prisilna prostitucija dolazi u mnogim oblicima. Neke žene su kidnapovane, druge su nasamarene jer im je obećano da će raditi kao dadilje ili konobarice. Treće biraju da rade kao prostitutke, ali nemaju pojma kakvi ih uslovi čekaju. Često su makroi ili trgovci ženama ljudi iz njenog grada. Oni znaju gde njena porodica živi i ne plaše se da ih povrede kako bi je kontrolisali. Ponekad su porodice tih devojaka te koje ih primoravaju da se bave prostitucijom – ne mogu ili ne žele da smisle drugi način da žena zarađuje za život.

Herman Miler zna da neke od žena koje rade u Paši imaju makroe, „ali [svodnicima] nije dozvoljeno da uđu u klub”, kaže on. Ako žena od uprave zatraži pomoć, oni je povezuju sa policijom. „Pre dve nedelje”, kaže on prelazeći rukama preko svoje kratko ošišane kose, „jedna devojka je rekla našem menadžeru da neki čovek želi da dobije novac od nje jer ju je vozio iz Rumunije u Nemačku. A onda je želeo da dobija novac od nje svake nedelje ili tako nešto.” Uprava Paše je pozvala policiju i devojka je otišla sa njima. Miler nije baš siguran gde.

Nadajmo se da je završila na nekom mestu kao što je Solvodi. Lea Akerman je „osnivačica” Solvodija, dobrotvorne organizacije sa šesnaest savetovališta i sedam skloništa za žrtve seksualne trgovine ili prinudnog braka u Nemačkoj. Ona je zbog svog posla proputovala svet i odiše toplinom, dobrotom i mudrošću. To je kao da razgovarate sa bakom iz Diznijevih crtaća, samo sa onom koja priča najstrašnije priče.

Ona mi priča o jednoj sedamnaestogodišnjoj Ruskinji – nazovimo je Klara – čiji se otac razboleo. Porodici je novac postao očajnički potreban, pa kada je Klara videla novinski oglas koji nudi privremeni posao prostitutke u Nemačkoj, „pomislila je: ‘Biće strašno, ali mogu da podnesem tri meseca toga.’ A onda ju je silovalo nekoliko muškaraca one noći kada je stigla kako bi je ‘pripremili’ za prostituciju. Uzeli su joj pasoš. Tamo je bila još jedna devojka koja nije htela da uradi nešto što je mušterija želela i on je razbio flašu, staklenu flašu i silovao je njome. Devojka je bila posečena iznutra i to je pokazano i svim ostalim ženama.” Klara je tamo bila zarobljena četiri godine.

***

Herbert Kraulajdis, vlasnik Gesext.de, vodi me kroz svoju veb stranicu na ogromnom ekranu u svojoj svetlošću preplavljenoj sali za sastanke u Štutgartu. Gezekst (Gesext) je u osnovi Ibej za seks: ljudi (uglavnom žene) objavljuju svoje slike i opis za šta su otvoreni, a drugi ljudi (uglavnom muškarci) licitiraju za njih.

Sajt zarađuje oko 10 miliona evra godišnje od stope od 15% zarade zaposlenih. Kraulajdis (59) trenutno razgovara sa investitorima o proširenju Gezeksta na „zemlje sa zakonima koji to dozvoljavaju, poput Austrije, Španije, Švajcarske i Velike Britanije”.

Gezekst sadrži zapanjujući niz kategorija od robova preko sobarica do gengbengova. Device imaju najvišu cenu (Gezekst traži dokaz od devojčinog doktora); jedna devetnaestogodišnjakinja iz Hanovera prodala je svoju nevinost za 17.800 evra. Najmanje cene su za muškarce koji se prodaju ženama. Dok Kraulajdis pregleda sajt, ja primećujem jednog takvog: „Zdravo, damo” („Hallo Lady”), preplanuli sredovečni muškarac koji pozira na jedrilici, upravo je prodat za 80 evra.

„Zdravo, damo”, stoji u njegovoj reklami. „Da li biste voleli da vas tretiraju kao ženu i da doživite požudna radosna osećanja i orgazme kakve niste imali već dugo? Slobodno me pozovite, učiniću da se osećate kao prava žena. Imam pedeset dve godine, visok sam 175 cm i izdržljiv sam. Možemo da se nađemo u Minhenu i okolini.”

„Muškarci nisu dobri za biznis”, blago kaže Kraulajdis. „Čak se ni na rasprodaji ne prodaju mnogo.” Kancelarija Gezeksta je toliko blizu Raja da vidim njegove crvene pruge s druge strane autoputa. Ali Kraulajdis i Mihael Beretin nisu mogli biti različitiji. Kraulajdis, sa svojim uglađenim mercedesom, proćelav i sa policom sa biografijama biznismena (Ričard Brenson, Bil Gejts, Džek Velč), podseća me na vlasnika uspešnog regionalnog lanca prodavnica cipela. Osim što vlasnik regionalnog lanca prodavnica obuće verovatno ne bi imao personalizovanu tablicu sa natpisom „SEX 69”.

Jedna od žena na njegovom sajtu je Džeki (36), samohrana majka iz Štutgarta koja radi u jednom bistrou. Njena petnaestogodišnja ćerka živi sa Džekinim roditeljima, ali na internetu se sve lako sazna, pa je ona ubrzo otkrila da njena majka, Džeki, prodaje seks na internetu. Šta kaže o tome? „Ona ne pita mnogo o tome. Ali ja joj kupujem poklone. Prošle godine sam joj platila put u Englesku da bi naučila jezik. A sada će dobiti smart telefon, mislim da će to biti ajfon. Uvek joj kupim najnoviji.”

Džeki je opslužila oko sto muškaraca u periodu od dve godine, svaki put zarađujući 100-150 evra. Imala je sedamdesetšestogodišnjeg klijenta koji je umro od srčanog udara tokom sastanka. Bilo je to, kako Džeki kaže, „užasno za njegovu ženu”.

Na Gezekstu, Džeki mora da upozna onog muškarca koji je dao najvišu ponudu. Potencijalni ponuđači se registruju svojim punim imenom i adresom, a to je, zajedno sa neformalnim sistemom ocenjivanja, ukupan broj zaštitnih mera Gezeksta. Kraulajdis u aprilu pokreće novu mobilnu aplikaciju pod nazivom „Touch & Sex”. Njegov stučnjak za medije mi to opisuje: „Prijaviš se u hotel i pogledaš svoj smart telefon, izabereš ženu”, – „Poput pice“, prekida Kraulajdis, odsutno prelistavajući imejl.

***

Vratimo se u Raj, gde primećujem primerak časopisa „Ema” u Beretinovoj kancelariji. Taj časopis vodi Alis Švarcer, nemačka feministkinja stare škole koja je prošle godine raspisala peticiju kojom poziva na zabranu prostitucije, a koju je potpisalo skoro sto poznatih ličnosti, političara i akademika. Od tada je nastao niz kontrapeticija sindikata seksualnih radnica u Nemačkoj i, kako se debata širila, na drugim mestima u Evropi.

Švarcer je utihnula u januaru, kada se uplela u skandal koji je uključivao račun u švajcarskoj banci. „Ona me mrzi”, kaže Beretin veselo. „Udario bih je u lice, ali ona je već sama sebe udarila po licu.”

Beretin ipak zna da je zakon pun rupa: „Zakon nije bio dovoljno promišljen pre dvanaest godina. Nije dovoljno jak i biće stroži.” Neki političari pokušavaju da uvedu dozvole za javne kuće i zabrane paušalne ponude. Drugi žele da kriminalizuju korisnike koji kupuju seks od prostitutkaka koja su prinuđene.

Standardni argument protiv pooštravanja propisa je da će to gurnuti prostituciju u podzemlje. Ali, kao što primećuje Sajmon Hagstrom, službenik jedinice za prostituciju stokholmske policije: „Ako kupac seksa može da pronađe prostituisanu ženu, to može da uradi i policija”.

Herbert Kraulajdis je jedina osoba sa kojom razgovaram koja je potpuno zadovoljna zakonom kakav je on sada. „O, moj kolega!” zatreperio je Beretin kada sam mu pomenula Gezekst. „Veliki je problem što žene mogu da se prodaju na internetu. Ne možete da kontrolišete da li je žena zaista sama ili je tu i neki muškarac. Internet je previše opasan.” Beretin smatra (naravno) da su „veći klubovi mnogo bolji način za kontrolu poslovanja. Lakše je regulisati posao.”

To je diskutabilno, ali klubovi kao što su Raj i Paša barem na licu mesta imaju obezbeđenje koje pruža prostitutkama bezbedno okruženje za rad. „Prostitutke su nesumnjivo najugroženija grupa ljudi u društvu”, kaže Kris Armit, vođa nacionalne policije za prostituciju u Engleskoj i Velsu, gde radi oko 80.000 prostitutki.

Armitove snage Mersisajd imaju odlične rezultate kada je u pitanju kažnjavanje zločina nad prostitutkama. Od 2006. godine ove snage su prestale da hapse ulične prostitutke (iako je traženje mušterija nezakonito u Britaniji) i umesto toga su počele da sarađuju sa njima. „Seksualne radnice će nam reći: ‘Jedna devojka je podvođena i oduzeli su joj pasoš’, i te informacije brzo stižu do nas, pa mi možemo da delujemo.”

***

Tmuran je dan i oblaci se nadvijaju iznad „seks-kutija” u ulici Gesteminder u Kelnu. To je neverovatno depresivno mesto. Ušuškan iza nekih stabala, usred bučnih mašina čeličane i dimnjaka postrojenja za spaljivanje smeća, postoji mali deo puta ograđen barikadama.

Iza njih je niz minijaturnih autobuskih stajališta koja se naslanjaju na zelene cerade. To je slab zaklon za ovako vetrovit dan. Žene se vrzmaju oko autobuskih stajališta, duvaju nos i navlače vunene rukavice. Ako i kada ih muškarac odabere, one će ući u njegov auto i odvesti se do reda „kutija” pastelnih boja – koje izgledaju kao da služe za držanje stoke.

Kutije su unutra potpuno prazne, osim dugmeta za paniku. Pregrada sa vozačeve strane je tvrda, tako da on ne može da otvori vrata, a na strani suvozača postoji slobodan prostor za brz beg. „Ove žene se bore za svoj opstanak”, kaže Zabine Rajhert, socijalna radnica u SkF Keln, katoličkoj ženskoj grupi koja vodi „seks-kutije”. „Neke od njih finansiraju svoje drogiranje. Druge se drogiraju da bi im posao bio podnošljiviji.” Dnevno ih dolazi između trideset i pedeset.

Jedna od njih, mršava dama sa niskim repom u pedesetim godinama, izgleda kao neko koga biste sreli u supermarketu kako obavlja kupovinu dok je njena Mazda 2 parkirana ispred. Druge izgledaju uništeno. Plavuša naduvenog lica maše kombiju u prolazu, a njene ogromne grudi iskaču iz rastegljivog topa. Vreme je za ručak i na putu je gužva. Policajac nam zaustavlja auto na nekoliko minuta, a iza nas se formira red.

Policajac želi da zna zašto je naš fotograf (muškarac) doveo dve žene u ovaj rejon. Da li je on makro? Ohrabruje me ovo sve dok Rajhert ne istakne da većina makroa nije dovoljno glupa da svoje devojke ostavlja na kapiji.

Žene u ulici Gesteminder su imale sreće. Socijalni radnici ih pozivaju u susedno svratište da se zagreju i oni polako grade poverenje. Počinju sa toplim napicima, kondomima i čistim iglama, pa prelaze na smeštaj, posao i pravnu pomoć. „Radimo na tome da ojačamo njihovo samopoštovanje”, kaže Rajhert. Ulične prostitutke koje rade na nemačkim autoputevima, parkovima i šumama nemaju čak ni ovo.

Činjenica je da prostitucija nije posao kao svaki drugi. Svakodnevno ste u fizičkoj opasnosti, vaše zdravlje je ugroženo, teško je imati romantičnu vezu i, kako starite, vaš potencijal za zaradu se drastično smanjuje i imate malo toga da ponudite poslodavcu.

Sve seks-radnice sa kojima sam razgovarala, u Britaniji i Nemačkoj, rekle su mi da taj poziv „nije za svakoga”. Kristina Marlen, berlinska domino-dama, svoj rad vidi kao „slavljenje seksualnog dela osobe” (mada „ponekad ljudi dođu i ja budem zgađena. Ali mogu da radim sa njima.”) Ona je biseksualna i trenutno je u otvorenoj vezi sa ženom. Ona smatra prostituciju kao svoju vrstu „seksualne orijentacije”.

Ali, kaže ona, „postoje ljudi koji rade u seks-industriji, a koji ne bi trebalo da budu tamo. Seks radnice se mogu naći u „veoma nesigurnim pozicijama i ne mogu sve žene glasno da progovore kao ja”. Čak je i ona imala „trenutke u kojima mi nije bilo jasno kako da saopštim granice”. Morate biti debelokošci i dobri u pregovorima, sa jakim granicama i visokim samopoštovanjem. Ne postoji mnogo onoga što se naziva „samovoljnom ponudom”.

Još 2002. godine liberalna levica je zamislila seks-industriju u kojoj bi odgovorni menadžeri izbacili eksploatatorske makroe. Osnažene prostitutke radile bi bezbedno, a novac sa ovog dotadašnjeg crnog tržišta odlazio bi u penzione fondove i nemačku kasu. Pa, dobili su poreze koje su tražili.

Jirgen Rudlof iz Raja pojavio se u dokumentarcu „Seks – napravljeno u Nemačkoj”, koji je prošlog leta emitovan na nemačkom javnom servisu ARD. U jednoj sceni on sedi u svojoj prostranoj kuhinji odeven u dopola otkopčanu belu košulju i lanenu jaknu, okružen sa svoje četvoro dece sjajne kose, koja su imala privatno obrazovanje.

Da li bi on bio srećan da jedna od njegove dve ćerke radi u Raju, pita novinar. Rudlof se zacrveni. „Nezamislivo, nezamislivo”, kaže on. „Samo to pitanje je brutalno. Ne želim da vređam prostitutke, ali pokušavam da odgajam svoju decu tako da imaju profesionalne prilike. Većina prostitutki nema te mogućnosti. Zato i rade taj posao.” On zastaje i skreće pogled.

„Nezamislivo”, ponavlja on. „Ne želim ni da razmišljam o tome.”

Epilog: 2019. godine Jirgen Rudlof, „kralj bordela”, osuđen je zbog umešanosti u trgovinu ljudima, prisilne prostitucije i finansijskih prevara. Zatvoren je na (samo) pet godina. Imovina koju je stekao, procenjena na skoro 2 miliona evra, konfiskovana je. Njegovo suđenje razotkrilo je stravično, masovno nasilje nad ženama zatvorenim u megabordelima.

Izvor: https://s.telegraph.co.uk/graphics/projects/welcome-to-paradise/