Eugenički veo kontraceptivne pilule

Tekst: Jovana Matić Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Vizuelni tim

Potreba za pouzdanom metodom kontracepcije postoji već hiljadama godina. Bezbednost te metode za kojom se tragalo uglavnom nije bila na prvom mestu, pa su nam poznati pokušaji spravljanja spermicidnih sredstava od životinjskih otrova i fecesa, primitivni kondom od neočišćenih šupljih organa životinja, zbog čega su žene umirale od posledica infekcija koje su tadašnjem svetu bile nepoznate i nije ih bilo moguće lečiti. Davne 1855. godine, nastao je kondom, napravljen od očišćenih creva ovce, i od tada se ideja o protektivnoj opni koja se postavlja na erektilni penis razvijala. Međutim, kontracepciju su mnoge religijske grupe smatrale grehom, te je to dovelo do kriminalizacije kontraceptivnih sredstava, a poštama u SAD je naređeno da ih ne isporučuju na adrese onih koji su ih želeli. Kasnije su kontraceptivna sredstva postala dostupna bračnim parovima, ali su i dalje bila uskraćivana neudatim ženama.

Eugenika, kao „nauka” koja se bavi uklanjanjem „nepoželjnih gena” iz populacije, nije nastala, kao što se veruje, u nacističkoj Nemačkoj, već je svoja krila raširila na prostoru Amerike i Velike Britanije dosta ranije. Zakonima o obaveznoj sterilizaciji bili su obuhvaćeni svi koji se nisu uklapali u kalup tadašnjeg modernog i čistog društva: siromašni, organski bolesni ili psihijatrijski pacijenti, oni sa bilo kojom vrstom invalidnosti, ali i potpuno zdrave američke domorotkinje i Afroamerikanke.

Američka vlast svoju monstruoznu ideju nije pretvarala u delo samo na teritoriji Sjedinjenih država, već i u Portoriku, koji je bio pod njihovom upravom. Portoriko je bio izuzetno siromašno mesto, u kome je skoro sva zemlja bila u vlasništvu malog procenta stanovništva, dok su ostali praktično živeli na granici siromaštva i ispod nje. SAD su za težak položaj ljudi u Portoriku krivile prekomernu naseljenost, i kao rešenje donosili su niz zakona koji su se ticali prisilne sterilizacije čak 37% žena u reproduktivnom periodu, od kojih je većina bila izuzetno mlada.

Junakinja (ili ne) današnje priče je Margaret Sanger, medicinska sestra koja se bavila javnim zdravljem, verujući da je „prisilno majčinstvo najjasniji primer uskraćivanja prava na život i slobodu ženama”, i koja je svoju karijeru posvetila borbi za legalizaciju kontraceptivnih sredstava i njihovu dostupnost svim ženama. Godine 1916. Margaret otvara prvu kliniku koja se bavi ženskim reproduktivnim zdravljem i kontracepcijom u Sjedinjenim Američkim Državama, i biva hapšena zbog toga, ali njena klinika, nakon dobijenog spora protiv države, nastavlja sa radom, a naredne godine pokreće i magazin čiji je glavni cilj edukacija žena o kontracepciji. Međutim, borba glavne akterke naše današnje priče prožeta je užasom, budući da su motivi dosta dublji od želje da pomogne ženama širom zemlje i sveta. Naime, Margaret je, takođe, verovala da je pravi značaj kontracepcije upravo u sprečavanju rađanja „defektnih” i iskorenjivanju siromaštva, a to smo negde već čuli, zar ne?

Godine i decenije su prolazile, na scenu su došle i dijafragme kao još jedna alternativa kondomima, kasnije i preteča spirale, a širom SAD otvarane su nove klinike koje su se bavile kontracepcijom. U četrdesetim godinama prošlog veka taj niz klinika dobija svoje novo ime, koje vam je verovatno poznato: Planned Parenthood, odnosno planiranje porodice.

Margaret je 50-ih došla na revolucionarnu ideju: napraviće pilulu koja će sprečavati trudnoću. Ali, kako? Margaret svoju ideju o stvaranju i široj proizvodnji jeftine kontraceptivne pilule odlučno deli sa Ketrin Mekormik, feministkinjom i zastupnicom kontracepcije, koja je upoznaje sa Gregorijem Pinkusom, biologom koji se bavio istraživanjem razmnožavanja sisara, a on pristaje da joj pomogne. Budući da je žensko telo tada bilo velika nepoznanica medicini, Pinkus u saradnji sa Rokom, ginekologom, proučava uticaj progesterona na reproduktivni ciklus pacova i zečeva, i dolazi do zaključka da njegova primena u koncentracijama većim od fizioloških sprečava začeće kod obe vrste. Pinkus je čak ispitao svoju teoriju i na malom broju žena, dajući im eksperimentalni lek i vadeći i ispitujući njihove materice nakon primene leka, ali to je bilo nedovoljno. Ponudio je pilulu svojim rođakama, koje su je odbile nakon što se jedna od njih žalila na neželjena dejstva. Pinkus je imao problem. Opsežnije kliničke studije bile su neophodne, ali gde i kako ih sprovesti?

I tu opet dolazimo do već pomenutog Portorika, koji je u očima naših istraživača bio savršeno mesto za ovaj eksperiment. P&G (Procter & Gamble – poznata lica, da, kompanija koja poseduje preko 250 robnih marki) bili su investitori mnogih eugeničkih projekata SAD u Portoriku, a sam Gembl je verovao da siromašni „ne zaslužuju pravo da pogodnijima zauzimaju mesto u društvu”. Otud ne čudi što je sa oduševljenjem prihvatio da njegovi centri za sterilizaciju žena postanu bojište Pinkusovih hormonskih pilula i žena Portorika. Obrazovanije i bogatije žene su kategorički odbile učešće u ovom projektu i ponuđenu magičnu pilulu, ali mnoge njihove sunarodnice nisu imale taj izbor, već su želja za begom od prisilne sterilizacije i trudnoće nadjačale strah od neželjenih dejstava i eventualnih komplikacija upotrebe novog leka. Još jedan etički problem bilo je i to što učesnice nisu znale da su deo kliničkih ispitivanja, već im je lek predstavljen kao već proverena i bezbedna metoda kontracepcije, nešto sasvim drugačije u odnosu na varvarsko sakaćenje njihovih tela koje je inače bilo neizbežno. Eksperimentalni lek je bio dat i mnogim ženama u psihijatrijskim ustanovama. U ovoj fazi ispitivanja, već na samom početku, primećene su ozbiljne neželjene pojave, poput stvaranja krvnih ugrušaka, ali i neki od simptoma koji prate i upotrebu današnje pilule. Međutim, sve žene koje bi prijavile neželjena dejstva bile bi ućutkane i označene kao „nepoverljive”, pa njihova iskustva nisu bila deo tumačenja rezultata koji se tiču benefita i rizika terapije. Količina hormona u ispitivanom leku nekoliko puta je bila veća nego u današnjim kontraceptivnim pilulama, ali za njene stvaraoce jedino je bilo važno dokazati efikasnost, te su bezbednost i komfor korisnica leka padali na začelje liste prioriteta. Tokom ovog ispitivanja, tri učesnice su preminule, ali budući da na njihovim telima nisu rađene obdukcije, ostaje nam nepoznato da li je njihova smrt bila povezana sa uzimanjem leka. Jasno je da je Pinkusovo istraživanje bilo jedna velika neetička i nebezbedna močvara za žene, živo blato, što njemu, kao ni njegovim sponzorima, nije predstavljalo problem, a pilula je bila gotovo 100% uspešna u sprečavanju trudnoće. Žene su prijavljivale mučninu, gojenje, glavobolje, zamor, simptome depresije, ali to niko nije želeo da čuje... Zvuči poznato?

Uprkos tome, Enovid, prva kontraceptivna pilula, odobrena je 1960. godine, a žene u Americi su je oberučke prihvatile. Međutim, nova kontraceptivna metoda bila je, kao i prethodne, dostupna samo udatim ženama. Lekari su 1969. godine uložili prigovore na Enovid, budući da su uočili vezu između upotrebe pilule i povećanog rizika od stvaranja krvnih ugrušaka i srčanog i moždanog udara, ali i nekih tipova karcinoma. Ovaj prigovor urodio je plodom, i doveo je do toga da se koncentracija hormona u piluli redukuje, što je njenu primenu učinilo dosta bezbednijom, iako opet ne sasvim savršenom. Tek 1972. godine kontracepcija postaje dostupna i legalna i neudatim ženama. Osamdesete na tržište donose i hitnu kontracepciju, odnosno pilulu za dan posle, a kasnije se otvaraju vrata i drugim vidovima kontracepcije, od kojih su mnogi opet hormonski preparati koji se aplikuju na različite načine: flasteri, injekcije... Iako učinkovita, primena hormonske kontracepcije nesumnjivo predstavlja minsko polje za ženski organizam, te su potrebne redovne i ozbiljne kontrole hormonskog statusa i opšteg stanja žene koja je koristi, a osvešćivanje i žena i mnogih lekara po tom pitanju predstavlja jedan vrlo važan zadatak koji je tek pred nama.

Kontraceptivna pilula se danas koristi i kao lek za mnoga stanja koja pogađaju ženski reproduktivni sistem i još uvek je, uz pravilnu upotrebu, najuspešnija dostupna kontraceptivna metoda. Mnogim ženama je pomogla, učinivši im život lakšim. Znamo da su Ketrin i Margaret odgovorne za nastanak ideje o razvoju i upotrebi kontraceptivne pilule, ali iz tog zaključka se nameće pitanje jesu li to uradile iz želje da pomognu ženama širom sveta ili su ih pak zaista motivisale mračne eugeničke misli kojima su bili otrovani sponzori njihovog projekta i naučnici koji su na njemu radili? Da li cilj zaista uvek opravdava sredstva? Da li su žene morale biti podvrgnute izuzetno opasnim istraživanjima do tada potpuno nepoznatog leka, a da niko nije tražio niti mario za njihov pristanak? Poznata je činjenica da su mnoga naučna dostignuća u oblasti medicine proizašla iz neetičkih istraživanja. Da li to umanjuje njihovu vrednost? Da li je to određuje? Da li je moglo drugačije? Gde bi moderna medicina danas bila da toga nije bilo? Da li bi se razvijala brže ili sporije? Na kraju krajeva, ne znam odgovore na ova pitanja, iako često o tome razmišljam. Ono u šta sam sigurna jeste to da su žrtve naučnika čiji je rad nošen na talasima zla podario čovečanstvu neka velika dostignuća moderne medicine – naši heroji.

Njima dugujemo zahvalnost koju možemo pokazati time što ih ne zaboravljamo, što pričamo o njima. Njihove priče moraju naći put do što većeg broja ljudi jer su nam svojom žrtvom, voljnom ili ne, omogućili život kakav danas poznajemo, i hvala im na tome.