Kad bi muškarci imali menstruaciju

Život u Indiji naterao me je da shvatim da je belačka manjina provodila vekove nagovarajući nas da bela koža čini ljude superiornima, iako ih zapravo samo čini podložnijim ultraljubičastim zracima i borama.

Čitanje Frojda, učinilo me podjednako skeptičnom u vezi sa osećajem zavisti prema penisu. Moć rađanja čini zavist prema materici smislenijom, a penis, organ tako izložen i nezaštićen, muškarce zaista čini vrlo ranjivima.

Međutim, kad sam nedavno slušala ženu koja je opisivala neočekivani dolazak menstruacije (crvena mrlja se proširila na njenoj haljini dok se žestoko raspravljala na javnoj sceni), ipak sam uspela da se naježim od srama. To jest, sve dok nije objasnila da je, nakon što je šapatom obaveštena o očiglednom događaju, rekla muškoj publici, „i trebalo bi da se ponosite što na svojoj sceni imate ženu sa menstruacijom. To je verovatno prvi značajan događaj koji se desio ovoj grupi za ko zna koliko godina”.

Smeh. Olakšanje. Nešto negativno je pretvorila u nešto pozitivno. Nekako se njena priča stopila sa utiscima iz Indije i kritikom Frojdovih zapažanja, pa sam napokon shvatila snagu pozitivnog razmišljanja. Bilo šta što pripada „superiornoj” grupi koristiće se kako bi se opravdala njena superiornost, a sve što ima „inferiorna” grupa koristiće se kako bi se opravdale njene neprilike. Crncima su dodeljivani oskudno plaćeni poslovi jer je rečeno da su „jači” od belaca, dok su ženama dodeljivani oskudno plaćeni poslovi jer se smatrane za „slabiji” pol. Dobar primer ove „logike” je i odgovor jednog dečaka na pitanje da li želi da bude advokat poput svoje majke: „Ne, nikako, to je ženski posao”. Logika nema nikakve veze s ugnjetavanjem.

Šta bi se onda desilo da iznenada, nekim čudom, muškarci imaju menstruaciju, a ne žene?

Jasno je da bi menstruacija postala zavidan, značajan muški događaj:

Muškarci bi se hvalili količinom krvi i dužinom između prvog i poslednjeg dana krvarenja.

Mladi dečaci bi o tome govorili kao o zavidnom početku muške zrelosti. Pokloni, verski obredi, porodične večere i momačke večeri obeležavale bi taj dan.

Kako bi sprečila mesečni gubitak prihoda među imućnima, Narodna skupština Republike Srbije bi finansirala Institut za dismenoreju. Sva klinička istraživanja bi se ticala grčeva, a ne srčanog udara, od kojeg bi muškarci, kao pol koji ima menstruaciju, sada bili hormonski zaštićeni.

Sanitarne zalihe bile bi besplatne i finansirane iz državnog budžeta. Naravno, neki muškarci bi i dalje plaćali za prestiž komercijalnih brendova poput Čkaljinih tampona, za bazen dizajniranih menstrualnih čašica Milorada Čavića i kraljevskih uložaka Petra Kralja.

Statistička istraživanja bi pokazala da su muškarci postizali bolje sportske rezultate i osvajali više olimpijskih medalja tokom menstruacije.

Generali, desničarski političari i verski fundamentalisti navodili bi menstruaciju kao dokaz tome da samo muškarci mogu služiti Bogu i zemlji u ratu ⎼ „Morate dati krv da biste uzeli krv”; zauzeti visoku političku funkciju ⎼ „Mogu li žene biti neustrašive bez mesečnog ciklusa kojim upravlja planeta Mars?”; biti popovi, sveštenici, čak i sam Bog ⎼ „Dao je ovu krv za naše grehe”; ili rabini ⎼ „Bez mesečnog pročišćavanja, žene su nečiste”,

Muški liberali i radikali, međutim, insistirali bi na tome da su žene, iako drugačije, jednake; i da bi svaka žena mogla da se pridruži muškim redovima onda kada bude spremna da prepozna primat prava vezanih za menstruaciju ⎼ „Sve ostalo je bavljenje pojedinačnim političkim predmetom”; ili da sama sebi nanese ozbiljnu ranu svakog meseca ⎼ „Morate dati krv za revoluciju”.

Klinci iz kraja bi koristili menstrualni žargon tipa:

— Matori, fakat dobro izgledaš!

— Da, matori, došo teča iz Crvenke!

TV emisije bi se otvoreno bavile tom temom:

• Porodično blago: Tika Špic pokušava da ubedi Đošu da je on i dalje onaj dobri, stari Đoša, iako mu je menstruacija preskočila dva meseca zaredom;

• Montevideo, Bog te video: Celom fudbalskom timu su usklađeni ciklusi;

kao i novinski naslovi:

• Sudija navodi menstruaciju kao razlog za pomilovanje silovatelja;

a i filmovi:

• Srđan Žika Todorović i Dragan Bjelogrlić u Sivi tampon crvene boje

• Nikola Kojo u Mi nismo menstruatori!

Muškarci bi ubedili žene da je seks prijatniji tokom „onih dana u mesecu”. Reklo bi se da se lezbejke boje krvi, a time i samog života, i bilo bi rečeno da je ono što im fali jedan dobar muškarac sa menstruacijom.

Medicinske škole bi ograničile upis ženama: „mogle bi se onesvestiti pri pogledu na krv”.

Naravno, intelektualci bi ponudili najmoralnije i najlogičnije argumente. Bez biološkog dara za merenje ciklusa Meseca i planeta, kako bi žena mogla da savlada bilo koju disciplinu koja zahteva osećaj za vreme, prostor, matematiku ⎼ ili mogućnost da uopšte nešto meri? U oblastima filozofije i religije, kako bi žene mogle nadoknaditi nepovezanost sa ritmom svemira? Ili pak nadoknaditi nedostatak iskustva simbolične smrti i vaskrsenja svakog meseca?

Menopauza bi se slavila kao pozitivan događaj, simbol da su tokom godina muškarci skupili punu kapu menstrualnociklične mudrosti.

Liberalni muškarci bi pokušali da budu ljubazni na svakom polju. Činjenica da „te osobe” nemaju dar za merenje života, objasnili bi liberali, trebalo bi da bude dovoljna kazna sama po sebi.

I kako bi žene bile obučene da reaguju? Možemo zamisliti desničarke koje se čvrsto slažu sa svim tim argumentima, stameno se smejući na mazohistički način („Feministkinje bi najradije svakog meseca prisiljavale domaćice da se ranjavaju zarad jednakosti” ⎼ Milica Zavetnica, verovatno).

Ukratko, otkrili bismo, kao što je već i trebalo, logika je u očima logičara. (Na primer, evo ideje za teoretičare i logičare: ako bi žene trebalo da budu manje racionalne i emotivnije na početku menstrualnog ciklusa, kada je ženski hormon na najnižem nivou, zašto onda nije logično reći da je, u tih nekoliko dana, ponašanje žena ponajviše nalik ponašanju muškaraca tokom celog meseca? Dalju improvizaciju prepuštam vama.)

Istina je da, kada bi muškarci imali menstruaciju, opravdavanje razlike u moći bi trajalo i trajalo.

Ako bismo im dopustile.

Gloria Steinem, Outrageous Acts and Everyday Rebellions. NY: NAL, 1986