Porođaj je koštao 15.000 eura, a iskustvo je bilo mučno – ispovijest Srpkinje koja je rodila u Rimu

Tekst: Mia Vodopija (u razgovoru sa Gordanom Subotić)

Lektura: Ana Ninković

Ilustracija: Milica Lazarević

Trudnicama nigdje nije lako...

Mnogo puta smo čule kako se radikalne feminističke krugove optužuju za isključivanje majki, kako samo pričamo i pišemo o pravu na izbor i o abortusu. Neke i neki su stekle/i dojam da su radikalne feministkinje protiv majki i majčinstva, što nije točno.

Upravo zato smo ciklus tekstova o izboru, abortusu i majčinstvu odlučile zaokružiti razgovorima dviju majki, Srpkinje koja je rodila u Rimu i Hrvatice koja je rodila u Zagrebu. Zanimalo nas je postoji li razlika između poroda u Europi i na Balkanu, odnosno je li drugdje stvarno bolje nego kod nas.

Dr. Gordana Subotić, koja radi kao konsultantkinja za Vital Voices Global Partnership, odlučila je hrabro ispričati svoju priču o trudnoći i porodu, ali je i otkrila koju to privilegiju imaju Talijanke u usporedbi sa Srpkinjama.

Gordana, ti si rodila svoju bebu u Rimu. Kakvo je bilo tvoje iskustvo s doktoricama i doktorima, što ti se svidjelo, a što ne?

Ja sam dete rodila u Rimu u bolnici Mater Dei. To je poznata bolnica za koju Italijani tvrde da je najbolja. Igrom slučaja sam se tamo našla po preporuci, jer sam u Rim u toku najgore korone stigla nekim letom kojim su evakuisali Italijane iz Srbije, samo četiri nedelje pre porođaja, za vreme opšteg karantina, tako da nisam imala ni poznanstva ni izbore, te sam se našla tamo. Po meni, koja sam imala osnovno studentsko zdravstveno osiguranje u Australiji, koja sam iskusila državne bolnice tamo i državne i privatne u Srbiji, moram priznati da je ova u Rimu samo po ceni najbolja.

Porođaj je koštao 15.000 eura, što mi je osiguranje naravno pokrilo, a iskustvo je bilo mučno. Beba očigledno nije bila spremna, tako da su izazvali porođaj i otvaranje je trajalo sedamnaest sati, da bi mi rekli da i dalje čekamo, i ponudili da koriste vakuum i da mi rade epiziotomiju, dok sam ja imala trudove na tri minuta i raspadala se, povraćala i nisam mogla da stojim na svojim oteklim nogama, a ništa se nije dešavalo. Moj partner je išao po sobi iza mene, dok sam mogla da stojim, i čistio povraćku. Dakle, posle sedamnaest sati oni meni nude ono što su nudili mojoj majci koja se porodila 1982. godine, kada su mom bratu na porođaju vakuumom iščašili vrat zbog koga je prvih godinu dana vrištao od bolova.

U sred porođaja mi je sestra ušla sa papirologijom, da joj ja na italijanskom deklamujem podatke, važne podatke o imenu, prezimenu deteta, itd. Tada sam ja poludela i rekla doktorki, koja je, pored anesteziologa i sestre, bila uz mene ceo dan, pošto smo naravno platili tolike pare, da hitno uradi carski rez jer ja nemam snage da stojim na nogama, a kamoli da čekam još deset sati pod trudovima na tri minuta. To je privilegija (koju žene u Srbiji nemaju). Ja sam mogla da tražim carski i ranije, no mislila sam da je ona profesionalna i da zna šta radi.

Nakon porođaja nikakvu podršku nisam imala, dete je vrištalo gladno, ja nisam imala mleka. Svaki put kad bih ih pitala šta da radim, imam li mleka, hajde pogledajte, oni bi mi stisli bradavice koje su već bile onako krvave i rekli pa nema. Niko mi nije rekao, polako, stani, dete treba da sisa što više kako bi mleko krenulo, biće mleka, daj mu dohranu... Mislim, zaista jedno mučno i teško, bolno iskustvo, koje nije moralo takvo da bude da je doktorka naravno bila drugačija, a ne opsednuta prirodnim porođajem kao i većina doktora.

Sa carskim rezom sam otpuštena posle tri dana, zapravo treći dan od porođaja. I takva sva sam nosila sina u naručju po stanu. Kod nas u Srbiji se ostaje duže posle carskog reza, ovde ne, izbace te pa se ti snalazi. Takođe, nema babice da dolazi svake nedelje. Sama si sa bebom.

Možeš li usporediti svoje iskustvo s onima koje su rodile u Beogradu (što si čula od tih žena), po čemu su slična a po čemu se razlikuju ta iskustva?

Moja iskustva se razlikuju samo u ceni i tome da sam ja imala privilegiju da zahtevam carski rez i da me doktorka posluša, iako je savetovala još da se čeka i nudila mi tu predivnu epiziotomiju sa vakuumom iz 1982. Ja sam rekla ne, ja hoću hitan carski sada, odmah.

Jednom sam bila u državnoj bolnici u Australiji, radila sam dnevnu intervenciju i ono što sam doživela je hiljadu puta ispred Rima i Beograda. Naime, da bih mogla uporediti samo ću vam kratko opisati iskustvo u Australiji posle koga sam plakala sažaljevajući sebe, gde sam i kako morala da odrastem i šta sve da preživim. Pre intervencije lepo mi je objašnjeno sve što će se desiti, što će mi raditi, upoznala sam doktora koji je pre intervencije došao sa svim sestrama koje su u sali na dužnosti i predstavio se, dali su mi časopise da čitam pre intervencije, nakon intervencije su me nežno probudili i pitali me da li želim kafu ili čaj, sendvič... Ja sam bila u državnoj bolnici sa studentskim osiguranjem, dakle ništa fancy. To je Australija.

Srbija i Italija nisu mnogo različite, ali to je samo moje iskustvo. Čula sam se sa drugaricom koja se takođe porodila u Rimu, njoj je bilo super, no njena beba je izašla za tri sata. Moje iskustvo se razlikuje u ceni, u izgledu apartmana i možda u činjenici da sam nakon porođaja imala super hranu (to u Srbiji nije moguće), da je partner bio sa mnom, ali što se tiče nepotrebnog bola, opsesije doktora prirodnim porođajem, nuđenja opcija iz 1982. i nepoštovanja ženskog iskustva, patnje, granica, ignorisanja i manjka empatije od strane doktora i osoblja, tu smo ja mislim iste žene iz Srbije i ja.

Jesi li iskusila pregnancy brain?

Itekako sam iskusila pregnancy brain. Pri kraju trudnoće sam pokušavala završiti doktorat i predati finalni draft, koji objavljujem krajem godine za Routledge. Jako je bilo teško. Sve vreme dok sam pokušavala pisati sam mislila, oh Bože, kako sam samo sada glupa, i pitala se da li sam stvarno ja napisala taj doktorat (iako znam da jesam). Prosto, nisam mogla verovati da neko ko je tako nešto dobro pisao može sada biti tako glup. Mozak mi nije radio. Tri mobilna telefona sam polomila u trudnoći. Sve mi je ispadalo, bila sam smotana. Mislim da i sada, posle četrnaest meseci od porođaja i dalje imam problem da se fokusiram, ali sam zbunjena da li mi je trudnoća odnela pamet ili je to sada više umor jer bukvalno spavam možda pet do šest sati noću jer se dete budi, i dalje dojim itd.

Jeste li htjeli otkriti spol bebe, što si očekivala? Kako komentiraš one roditelje koji se oražaloste nakon što saznaju spol djeteta?

Pol bebe me nije zanimao, ali sam, pošto sam matora ili kako to nazivaju geronto-porodilja (žena iznad 35 – jer eto biologija i patrijarhat nalažu da je to tako), morala raditi Nipty test koji nije nimalo jeftin (oko 700 EUR). I tako ti taj test između ostalog kaže i pol deteta no, moraš potpisati da to nećeš iskoristiti kako bi abortirala u slučaju da ti se pol deteta ne sviđa. Sećam se da sam tada bila šokirana da to posle niko ne proverava, da li si abortirala ili nisi, tj. da li si izvršila selektivni abortus. Roditelji kojima je pol bebe važan mi nisu jasni i ne želim ih komentarisati zato što mislim da trebaju krivično odgovarati za selektivne abortuse.

Ponekad čitamo o strašnim nuspojavama trudnoće, o tome kako nekoj ženi ispadaju zubi, kako neke žene dobiju dijabetes itd. Kojih nuspojava trudnoće si se najviše bojala?

Meni je trudnoća bila laka, nisam imala mučnine, hrana mi je bila preukusna i želela sam samo jesti. Ugojila sam se više od dvadeset kilograma, te me je doktorka stavila na dijetu, koju nisam poštovala. Prvi put sam u životu razumela ljude sa viškom kilograma jer mi je bilo tako teško prestati jesti pola torte dnevno. Ja sam mršava i visoka, pa se to nije videlo toliko, a bila sam premršava na početku trudnoće i ceo sam se život nekako borila da dobijem na kilaži, pa mi se to sada i ostvarilo.

Znam da će se neke žene šokirati zbog ove moje izjave ali kao neko ko je oduvek bio na granici anoreksije, ja sam zapravo želela biti deblja.

Je li iskustvo poroda bilo slično očekivanjima i pričama drugih majki?

Nakon trudnoće pola kose mi je opalo, imala sam poremećaj hormona, dva meseca sam bila u depresiji i samo sam išla po stanu i plakala, sažaljevala sam svoju majku koja je odgajila nas četvoro i podigla nas dok je u isto vreme trpela nasilje od mog oca koji je i trudnu tukao. Dakle, moja postporođajna depresija nije bila u vezi mene, već moje majke. Ne znam zašto je to tako. Osećala sam jaku tugu zbog toga što je ona morala to da prođe, tek tada sam razumela koliku žrtvu je ona podnela za nas, koliku snagu je ona morala imati da nas četvoro podigne u siromaštvu i nasilju, sama.

Poredila sam se sa njom, ja tako slaba tada, i pitala se kako, kako je to preživela sama, kada ja nisam sama, a tako mi je teško... Oduvek sam joj se divila ali sam, ja mislim, tek tada shvatila koliko snage je ona imala, tek kad sam videla da ja sa jednim detetom, koja nisam u siromašvu i koju niko ne maltretira, koliko je briga oko deteta, porođaj, koliko je sve to teško, koliko nam podrške treba... Moja majka je došla u Rim mesec dana posle mog porođaja i pomogla mi oko deteta, bila je ovde oko četiri meseca. Ne mogu opisati koliko mi je to značilo, mada, kao što to uvek biva između majki i ćerki sa Balkana, nervirao me je njen patrijarhat te ona vrsta saveta „muškarac je ogledalo žene, zašto ti muž ide neopeglan”.

Kako su porod i nova beba utjecali na tvoje fizičko i mentalno zdravlje?

Porođaj i beba su uticali na moje zdravlje, psihički i fizički. Osim kose koja mi je opala, nesanice od koje sam bukvalno nekad i priviđala; osećala sam se kao posle četiri dana Egzita – glava vam bubnji kao da ste i dalje isped stejdža, kao da ste pili danima, samo što sada niste, nego vam beba, koja se ne skida sa sise, ne da sklopiti oka po cele noći. Još jedna stvar je definitivno smanjenje koeficijenta inteligencije i sposobnosti koncentracije i poremećaj hormona koji me je po prvi put jako potresao.

Nikada u životu nisam patila od depresije i anksioznosti, sada sam je dobila i to mi je od porođaja. Depresija me je prošla ali anksioznost nije. Emotivnija sam nego pre, zaplačem lako, filmove u kojoj deca pate ne mogu više da gledam. Darežljivija sam i promenile su mi se vrednosti. Ne zanimaju me stvari koje su me zanimale ranije i ne nerviram se više toliko. Što se tiče fizičkih posledica, moje stopalo je poraslo za broj i nekako su mi se koske raširile, krupnija sam.

Bruseve koje sam nosila sada ne mogu ni da zakopčam, a skoro sam se vratila na kilažu na kojoj sam bila pre porođaja. Imam samo četiri kilograma više nego pre trudnoće. Čak i stvari koje su mi tada bile veće, ne mogu da uđem u njih i prosto nije debljina jer nisam deblja toliko već veličina tela, telo mi se proširilo. Salo na stomaku me svaki dan podseća da sam bila trudna, kao i rez od carskog. Ovako mršavu me svaki dan pitaju da li očekujem drugo dete zbog stomaka koji je nesrazmeran mojoj debljini...

Ono što je sigurno, po meni, trudnoća je jako težak proces, posledice su ozbiljne, nije najlepši period u mom životu. Ja mislim da je laž kada žene to tvrde. Jako je teško i mučno, naročito ono što dolazi posle trudnoće i jako mi idu na živce žene koje to romantizuju. Svi se posle porođaja fokusiraju na dete, niko ne misli na žene i žene jako često lažu i skrivaju istinu bojeći se da će time otkriti da su loše majke ili da ne vole svoje dete. Imam pravo da se osećam tako i mislim da žene treba o tome da jasno i glasno govore i da prestanu romantizovati sve to i lagati. Teško je.

Koji je najbolji i najgori savjet koji si dobila u (1) vezi trudnoće i (2) brige za tvoje dijete?

Saveta sam dobila milion, neke sam želela, a neke ne. Jako mi je išlo na živce to što su mi od početka govorili kako moje mleko nije dovoljno jer se dete budi noću i kako bi trebala dodavati dohranu. Ja sam na kraju svoje mleko donirala prevremeno rođenoj deci. Slušala sam te savete i davala dohranu neko vreme dok nisam shvatila da samo sebe treba da slušam. Najbolji savet koji sam dobila jeste od drugarice koja ima dvoje dece, koja je rekla: „Ako je tebi dobro i detetu će biti dobro, misli i na sebe i svoje potrebe”. To mi je jako značilo jer sam razumela da treba na sebe da mislim i da ne nastojim da budem neka žrtva i velikomučenica jer nas posle porođaja najviše saleću sa takvim vrstama saveta, da si dobra majka, da ne spavaš, da nunaš dete dvanaest sati na rukama i slično.

I dan danas me osuđuju jer sam trenirala dete da spava i pustila ga da plače u krevecu. Žene decu uspavljuju po dva sata. Iz jedne facebook grupe majki su me izbacili jer sam rekla da dete treba ostaviti da nauči samo da spava a ne nunati ga na rukama po dva sata svake noći. Jako su me osudile žene Balkana zbog toga. Mislim da je to patrijarhat. Razumem ljubav prema detetu, ali moj partner je Amerikanac i kod njih je to tako i mislim da je bolje nego kod nas. Kod nas ako ne nunaš ili ne daj Bože ne daš detetu da ti pojede džigericu, nisi dobra majka. Čak mi i moja majka spočitava jer eto „ne spavam sa detetom”. Moja majka je bila rob dece, ja odbijam to da budem jer je to patrijarhat.

Osjećaš li se ženstvenije od kada si postala majka, jesi li otključala tu moćnu energiju ženske snage koja se često spominje u kontekstu majčinstva?

Ne osećam se ženstvenije, osećam se umorno, jako umorno. Moćna energija ženske snage kod mene očigledno ne leži u majčinstvu iako svog sina obožavam, ali prosto, majčinstvo je posao dvadeset četiri sata, sedam dana u nedelji i ovaj umor koji imam od kad sam se porodila nisam imala ranije iako sam poznata kao osoba koja nikad ne staje, koja uvek nešto radi, koja je završila doktorat pre roka, koja voli da putuje, koja ne voli da spava.

Smatraš li da postoji majčinska privilegija i da je majkama lakše/bolje u društvu nego nerotkinjama?

Mislim da je majčinska privilegija još jedna lažna dihotomija i zamka koja je postavljena ženama da se oko nje krve i svađaju. Ne mislim da su majke privilegovane. To je samo privid. Majke nemaju slobodu, što zbog osude društva za sve, što zbog savesti, to prosto ne mogu. Majke ne mogu imati karijeru i posao koji mogu imati žene koje nemaju obaveze oko deteta.

Društvo majkama daje samo tu vrstu formalne neke podrške, ali kad se zađe dublje malo, može se videti da ta podrška u praksi nedostaje. Evo samo pođite od porođaja i bolnica u kojima nas gledaju i tretiraju kao krave. Negde u svetu više poštuju krave nego žene u porodilištima u Srbiji. To je lažna formalna podrška koje u praksi nema ili retko ima. Baš sam se skoro dopisivala s drugaricom koja nema dete, koja tvrdi kako sam ja privilegovana. Pitala sam je gde, kako i kada sam to ja privilegovana? Nakon sat vremena sam shvatila da ona samo govori o formalnoj podršci. To što društvo njoj spočitava što nije rodila ona shvata kao podršku društva meni. To nije podrška meni, to je patrijarhat.

Je li seks isti, gori ili bolji nakon trudnoće i poroda?

Volela bih da kažem da se seksualni život ne menja posle porođaja, no to nije tako. Manjak sna i energije utiče na sve pa i na libido.

Koja je najvažnija životna lekcija kojoj želiš naučiti svoga sina?

Najvažnija lekcija koju želim naučiti dete jeste da bude feminista i dobar čovek koji poštuje žene. Želim da ga u potpunosti vaspitam da prepoznaje mržnju prema ženama u svetu koji nas okružuje i da se protiv nje bori. Nadam se da ću u tome uspeti. Moj sin Luka je prelep i obožavam ga. Svaki dan ima nešto novo čime me iznenadi i ako me pitaš da li je vredelo bola, jeste, ali prosto svaka žena mora za sebe da odluči, jer je ona ta čiji će se život promeniti iz korena i koja će imati obavezu brige oko deteta.