Istorija piva – na ženski način

*Verzija ovog teksta pod naslovom Pivo kroz istoriju (od koga je sve počelo, a ko je preuzeo proizvodnju) objavljena je na sajtu Amplitude magazina. Na našem sajtu nalazi se integralna verzija teksta.

Tekst: Anđela Kovačević Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Milica Lazarević

Da li i vi volite pivo koliko i ja? Jul, vreo dan, debeli hlad, more, tetovaže, tetovaže svuda, Led Zeppelin i krigla hladnog (tamnog) piva? Januar, hladnoća, sumrak, novogodišnje lampice, Led Zeppelin (da, opet) i pahuljice posmatrane iz ugla nekog paba u centru Beograda i krigla hladnog (tamnog)? Što se mene tiče, sve može.

Ali koliko znate o istoriji njegovog veličanstva piva? Danas se pivo smatra muškim pićem, ali da li znate da su žene te koje su vekovima bile zaslužne za njegovu proizvodnju i distribuciju? Hajde da krenemo od samog početka.

Do skoro su jedini dokazi o ječmenom pivu bili iz 3500. godine p. n. e. u mestu Godin Tepe (današnji Iran). Međutim, pre tri godine istraživači su u današnjem Izraelu našli ostatke pivare stare 13 000 godina. Dakle, na osnovu ovoga možemo zaključiti da se pivo pilo još pre nego što su ljudi uopšte počeli da zapisuju recepte. Zapravo, neki naučnici veruju da je zapisivanje nužnih recepata (kao što su recepti za hleb i pivo) ono što je poguralo početke prvih civilizacija. Takođe, pivo se koristilo u religijskim ritualima, ali i običnom obedovanju raznih drevnih civilizacija – u Kini, na Srednjem Istoku i u Južnoj Americi.

Ali kako je uopšte došlo do široke upotrebe piva? Naime, ljudi su se razboljevali od obične neprečišćene vode, pa im je ubrzo postalo jasno da je bezbednije konzumirati pivo. Kuvanjem vode za pivo ubijaju se bakterije, a etanol deluje antimikrobno. Takođe, tadašnje pivo je bilo nefiltrirano i samim tim puno lakih kalorija i vitamina B. Dakle, iako nisu znali nauku koja stoji iza svega ovoga, osetili su da im pivo prija.

U drevnim vremenima, pravljenje piva je bilo kućni posao (kao pravljenje hleba i obroka) i njime su se bavile žene dok su muškarci bili u lovu. Žene su pravile pivo u velikim kazanima, i to od sveg voća i žitarica koje su imale pri ruci (agave, banana, kukuruz, itd), a ako im ostane viška, prodavale su ga.

Mnoge civilizacije su imale božanstva posvećena pivu. Kod Sumera, to je bila Ninkasi, koja je nadgledala proces pravljenja piva i koja je pravila pivo za bogove. Prema predanju, ona je ljudima darovala pivo zbog očuvanja mira i blagostanja. Imala je i svoju himnu, koja je zapravo najstariji zapisani recept za pivo. U „Epu o Gilgamešu”, najstarijoj zapisanoj priči koju znamo, pominju se žene koje prave pivo, a i sam glavni junak, Enkidu, uči od žene kako da pije ovo piće.

„Ninkasi, ti si ta koja izliva filtrirano pivo iz bačve; to je [poput] naleta Tigra i Eufrata.”

Himna Ninkasi (najstariji poznati zapis o pivu, Mesopotamija, 100. godina p. n. e.)

Egipćani su takođe imali boginju piva, Tenenet, ali i boginje čije su priče u vezi sa pivom. Jedna legenda govori o boginji sa lavljom glavom po imenu Sehkmet, koja je jela ljude dok joj bog Ra nije dao da proba pivo obojeno crvenom bojom, nakon čega se ona transformisala u dobroćudnu boginju Hator. Danas u slavu ovog događaja postoji i festival pijanstva u Egiptu. Zapis u jednom Hatorinom hramu kaže: „Usta savršeno zadovoljnog čoveka puna su piva.”

Čak je i Hamurabijev zakonik (Mesopotamija, oko 1754. godine p. n. e.) pun pravila o pivu, a sve gostione tada su bile u vlasništvu žena, dok je antičkom Vavilonu oprema za pravljenje piva bila deo ženinog miraza.

U baltičkoj i slovenskoj mitologiji zaštitnica piva bila je Raugtigene. Prema jednoj finskoj legendi žena po imenu Kalevatar napravila je pivo mešajući med i pljuvačku medveda, dok su Vikinzi jedino ženama dozvoljavali da prave pivo („aul”), koje su nosili u svoje pohode.

Što se Evrope tiče, u Irskoj, Škotskoj i današnjoj Nemačkoj pivo su pravile skoro isključivo žene kod kuće, za ličnu upotrebu, ali i za prodaju. U predelu današnje Finske, žene su pravile pivo sahti sa hmeljom, grančicama smreke, ječmom i raži dimljenim u saunama. Međutim, u srednjem veku žene nisu mogle da naprave neki veći kapital, niti da poseduju sopstvene pivare zbog položaja koji su imale (ili nisu imale) u društvu. Mesta gde su one nesmetano mogle da se bave botanikom i pravljenjem piva bili su samostani u Nemačkoj. Prva osoba koja je predložila hmelj za spravljanje piva, i to u 12. veku, petsto godina pre njegovog ulaska u široku upotrebu, bila je Sveta Hildegard od Bingena, kompozitorka, filozofkinja i medicinarka. U svojim knjigama rekla je da je hmelj ne samo dobar konzervans, već i da ima umirujuće dejstvo na ljude.

Žene koje su pravile pivo tada su često bile malo plaćane, novčano kažnjavane, ali i klevetane od strane muškaraca. To se verovatno dešavalo jer su oni želeli da imaju monopol nad tržištem. Govorili su za žene da su lažljivice, da previše naplaćuju za pivo koje je loše, ali i da namerno truju pivo i da u njega stavljaju neke užasne sastojke. Dakle, ne samo da je tada žena koja pravi pivo bila lažljivica; po rečima muškaraca, ona je bila i prostitutka i veštica. Kampanja protiv žena koje prave pivo bila je snažna i prljava. Ismevali su ih, negativno prikazivali u umetnosti i književnosti, predstavljali kao pretnju za društveni moral. Crtane su kao žene sa debelim vratovima i ogromnim mladežima na licu, u crnim haljinama, sa šiljatim šeširima. Nakon toga su ovakvi crteži počeli da budu korišćeni u kampanjama protiv veštica i tako je za žene postalo jako opasno da prave i prodaju pivo – niko tada pri zdravoj pameti nije želeo da bude osuđen za veštičarenje.

Međutim, sada zamislite ovu sliku: srednji vek, divan letnji dan, žena u dugoj haljini i sa šiljatim šeširom na glavi se nadvija nad velikim kazanom, nešto kuva i u to ubacuje raznorazne biljčice, od kojih su mnoge sumnjivog porekla. Malo dalje odatle stoji nešto nalik na metlu, a svuda okolo su mačke, đavolja bića. Da li mislimo na isto? Šta ako vam kažem da je žena nosila šiljati šešir jer je to bio poslednji krik mode, da je kuvala pivo, da je to što liči na metlu zapravo štap na čijem su kraju stabljike ječma (da bi se videlo da ga u tom domaćinstvu ima), a da su mačke služile tome da love miševe, koji imaju običaj da se vrzmaju oko žitarica? Ali, da, neki veruju da su žene koje su pravile pivo (alewives, prim. prev.) poslužile kao model za to kako mi danas zamišljamo tipičnu vešticu.

Na sve to, ulaskom hmelja u široku potrošnju, proizvodnja piva je postala industrijalizovana, a samim tim je postala i muški posao. Oprema je postala preskupa, muškarci su se grupisali u saveze, a u nekim gradovima je ženama i zakonom zabranjivano da se bave ovim poslom. Tokom Industrijske revolucije proizvodnja piva je postala komercijalizovana, i to je značilo konačan kraj za žene u ovoj branši.

Nešto slično se desilo i u Americi. U početku su se uglavnom žene bavile ovim poslom. Žene Džordža Vašingtona i Tomasa Džefersona imale su svoje pivare. Žene su pravile pivo u lokalnim krčmama, sve dok i dotle nije došla industrijalizacija.

Doduše, u mnogim zemljama žene nikada nisu ni prestale da prave pivo i i dalje postoje recepti koji se prenose sa majke na ćerku. U Južnoj Africi pravi se umkvoboti, pivo sa niskim procentom alkohola za razne rituale, čiji su glavni sastojci kukuruz i sirak. Zatim, u Tanzaniji postoji mbege. Mbege nastaje od fermentisanih banana i pije se na slamčicu. U Nepalu žene prave raksi, jako piće od pirinča.

A da li ste se ikada zapitale otkad to pivo nije za žene? Otkad nije „damski” piti ga? Kao što sam već rekla, žene su potisnute iz ove industrije, a pivo se nakon toga, u 19. i početkom 20. veka služilo u krčmama i tavernama. Tamo je ženama bio zabranjen pristup, i to ne samo pod parolom nečestitosti i nedamskog ponašanja, već i zato što su se tamo sklapali bitni dogovori, potpisivali bitni ugovori i sve ostalo što ženama u to vreme nije bilo dozvoljeno. Stvari su počele da se menjaju dvadesetih godina prošlog veka, i posle Drugog svetskog rata, ali žene i dalje nisu bile poželjne u barovima.

U Australiji su 1965. godine Merl Tornton i Rozali Bognor guverneru pokušale da ulože žalbu na zabranu ženama da ulaze u muške barove. Kako su bile ismejane, sutradan su otišle i vezale se lancima za šank u hotelu Regata u Brizbejnu. One su ženama otvorile put u barove. Ostalo je, što bi se reklo, istorija.

Što se današnjice tiče, industrijom piva i dalje dominiraju muškarci. Da, muškarci uglavnom prave pivo, ali da li ga samo muškarci i piju? Sudeći po reklamama za pivo, da. Međutim, nekoliko anketa vezanih za zanatsko pivo rađenih u Americi pokazuju nam da je promer ljudi koji piju pivo skoro 50:50, odnosno da i žene vole pivo koliko i muškarci, a i moje iskustvo mi govori da je ovo tačno.

Dakle, šta možemo zaključiti iz svega ovoga? Pivo nije „muško” piće, pivo je naše piće. Činjenica je da su se žene kroz istoriju više bavile ovim i da su svojim eksperimentisanjem sa pivom zaslužne za sve ove varijante koje imamo i danas. Bilo da volite svetlo, tamno, crveno, sa ovim ili onim ukusom, pivo nas sve spaja, a ponekad i leči. Zato, pustite rodne stereotipe i uzmite jedno ledeno (po mom ličnom ukusu tamno) i uživajte ovog leta. Skål!