Izazov društvenih mreža i odrastanje u pornifikovanoj kulturi

Tekst: LasUsurpadoras Lektura: Ana Ninković

Ilustracija: Milica Lazarević

Pornifikovana kultura označava kulturu koja je potpuno obojena i oblikovana pornografijom. Ona se ne može gledati odvojeno od formata rijaliti-šoua, koji oblikuje javno mnjenje i ukuse društva, pogotovo mlađih generacija. Činjenica je da generacije rođene devedesetih, a pogotovo generacije rođene od 2000. godine (tzv. Generacija Z) odrastaju u „rijaliti-šou stvarnosti”. Samo jedan klik deli nas od ekstremno nasilnog i pornografskog sadržaja. Nasilje je sveprisutno i normalizovano. Nasilje je seksualizovano. Sveukupno, to ima razorne i smrtonosne posledice.

U razmaku od samo četiri dana, najmanje dva deteta, dečak i devojčica, tragično su izgubili živote zbog nečega što je počelo kao „bezazlena igra”, „izazov” na društvenoj mreži TikTok. Naime, izazov je tražio od učesnika da stežu svoj vrat do gubitka svesti (autoasfiksija). Jedno dete je tako stradalo i u Srbiji. Do objavljivanja ovog teksta, najmanje osamdeset dva deteta širom sveta izgubila su život igrajući „igru” autoasfiksije koja je počela kao izazov „Blackout” na TikTok-u. U isto vreme, u Beogradu, dečak (14) silovao je devojčicu (13) dok je njegov drug (14) zločin snimio mobilnim telefonom, jer se navodno radilo o još jednoj „igri”, još jednom „izazovu” među decom.

Koliko je (auto)asfiksija kao koncept rasprostranjena, normalizovana i lako dostupna na internetu,, govori i činjenica da je hešteg #DaviMe (#ChokeMe) podeljen skoro šezdeset miliona puta samo na TikTok-u. Nasuprot rasprostranjenom mitu da postoji „bezbedno davljenje”, stručnjaci upozoravaju da je vrat neverovatno osetljiv deo tela i da je fizička sila neophodna da bi se izazvala trajna, pa i smrtonosna, šteta, manja od sile neophodne da se otvori jedna obična limenka koka-kole (!). Samo četiri sekunde pritiska dovoljne su da nastupi oštećenje mozga zbog smanjenog dotoka kiseonika.

Primamljivo je pretvarati se da je reč o izolovanim nesrećnim slučajevima. Još je primamljivije krivicu pripisati „dekadentnom Zapadu”. Istina je, sve društvene mreže sa kojih su već odavno u svet pušteni različiti kriminalni „izazovi” koji su se završili gubitkom dečjih života, uglavnom su nastale i popularnost stekle upravo na onom prostoru koji se kulturološki i geopolitički označava kao „Zapad”. Dok je jasno da bez društvenih mreža ne bi bio moguć brzi prenos problematičnih ideja, treba da se zapitamo: zašto se njihov uticaj sa zastrašujućim uspehom primio globalno? (TikTok je, objektivno gledano, proizvod kineske firme, ali je napravljen potpuno po zapadnom kapitalističkom ključu.)

Bivša ministarka za žene Tanja Plibersek nedavno je pred Australijskim parlamentom podelila poražavajuću činjenicu: deca u proseku već sa 10 godina odgledaju prvi pornografski video. „Neko uči našu decu seksu i seksualnosti, i uči ih da su nasilje i dominacija sasvim u redu”, kaže Plibersek. Dečaci koji jedva da su ušli u pubertet već su videli scene grupnog silovanja i eksplicitnog verbalnog, fizičkog, i seksualnog nasilja. Devojčice takođe odrastaju u istoj društvenoj atmosferi i uče se, implicitno i eksplicitno, da je nasilje, pogotovo nasilje nad ženama, normalno, kul i poželjno. Deca koja nisu imala prilike da izgrade zdrav odnos prema sopstvenim telima, koja nemaju odgovarajuće seksualno obrazovanje u školama, koja dolaze iz tradicionalne sredine gde je seks jedan od najvećih društvenih tabua, bivaju isporučena direktno u ruke nasilne i pornifikovane supkulture.

Srbija je u neslavnom svetskom vrhu po konzumaciji onlajn pornografije, uz druge tradicionalističke zemlje kao što su Egipat i Japan. Popularnost pornografije u tradicionalno patrijarhalnim zemljama može se dovesti u direktnu vezu sa atmosferom tabua, sramote i zabrana koje okružuju seks, kao i sa niskim vrednovanjem žena u tim društvima. U isto vreme, istraživanja pokazuju da odrastanje u pornifikovanoj kulturi – odnosno, u sredini gde je seksualno nasilje normalizovano kroz pornografiju i gde je ekstremni pornografski sadržaj besplatan i dostupan posle samo nekoliko sekundi pretrage preko interneta – ima tragične posledice po mentalno zdravlje svih, i dece i odraslih.

Članak u časopisu The Guardian opisuje novi fenomen – grupu mlađih muškaraca koji se ne uklapaju u klasičan profil pedofila, a koji su uhapšeni zbog seksualnog zlostavljanja dece ili posedovanja pedokriminalne pornografije. Za razliku od „tipičnih” pedofila, koji su većinom kao deca bili žrtve disfunkcionalnih porodica i zlostavljanja, ili imali neku drugu vrstu disfunkcije, ova nova grupa nema istoriju rane traume niti mentalnih poremećaja. Zapravo, većina pripada funkcionalnom, „uzornom” delu društva. Zajedničko svima njima jeste odrastanje uz ekstremnu pornografiju i to što su prvi porno film pogledali već sa osam godina. Ključni problem pornografije je što brzo dolazi do zasićenja. Redovna konzumacija sadržaja zahteva da „fiks” svaki put bude jači, intenzivniji, i ekstremniji. Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, Donerštajnov istraživački tim izveo je niz eksperimenata kako bi testirao vezu između pornografije i silovanja. Za ovaj tekst najbitniji su eksperimenti sa „normalnim muškarcima” – dakle, onima bez krivičnog dosijea i bez mentalnih poremećaja. Ova grupa muških subjekata u početku se zgražavala nad prizorima silovanja koji su im prikazivani. Međutim, posle izvesnog vremena izlaganja nasilnoj pornografiji, ne samo da se javila otupelost na patnju žena koje su silovane, već su erekcija i orgazam postali otežani bez izlaganja ekstremnoj pornografiji. Čak i muškarci koji su bili izloženi višesatnoj nenasilnoj, tzv. „softcore”, pornografiji kasnije su više trivijalizovali silovanje i više ga opravdavali nego pre eksperimenta, čak i kada je reč o silovanju dvanaestogodišnje devojčice. Ovi eksperimenti, neprocenjivi za razumevanje efekta pornografije na društvo u celini, obustavljeni su baš zbog toga što su izazvali jatrogeni psihološki poremećaj kod inače normalnih muškaraca. Isti proces se danas dešava van laboratorija, „unutar četiri zida”, između konzumenta pornografije i njegovog ekrana.

U jednom trenutku, konzument pedokriminalne pornografije kao ekstremnog oblika pornografije potražiće „fiks” i van virtuelnog sveta – postaće seksualni predator. Pornografija se neprimetno sliva u društvene mreže i stapa sa njima. Društvene mreže služe seksualnim predatorima za psihološku manipulaciju dece i njihovu pripremu za silovanje (ovaj proces naziva se gruming (grooming)). Kod ovakvih slučajeva, ključno je osvestiti prestupnike da su devojčice – ljudska bića. „Jedna od vežbi koje radimo jeste da mi govore o slici koju gledaju: koliko je devojčica stara, kako se zove, koji joj je omiljeni predmet u školi. To ih ispuni užasom. Nikada nisu o tome razmišljali. Oni objektifikuju dete i vide ga samo kao usta ili deo tela. Kada ih podstaknem da razmišljaju o njemu kao o detetu koje ide u školu, ima kućnog ljubimca, ima mamu i tatu, to im se ne dopada, to im postaje bolno”, kaže jedan od psihijatara. Sličan proces je potreban i za dečake, mladiće, i odrasle muškarce uopšte – jačanje svesti da su devojčice, devojke, i žene ljudska bića, a ne objekti, i da je njihov bol stvaran, a ne umišljen.

Pornografija upravo ovo čini – oduzima deci, i to najčešće devojčicama, ljudski lik i uči muškarce svih uzrasta da su one „rupe za j*banje”. Kada se osoba dehumanizuje, nema kraja ni granica nasilju, pa se ta spirala nasilja završava potpunim uništenjem. Iako neće većina aktivno učestvovati u seksualnom zlostavljanju dece, gledanje pedokriminalne pornografije i pasivno učestvovanje u rijaliti-šou tipu stvarnosti, koji se zasniva na bizarnom, grotesknom i zabranjenom, održava i ubrzava metastatski proces nasilja. U nehumanom kapitalističkom sistemu ponude i potražnje, dogod postoji potražnja za pedokriminalnom i ekstremnom pornografijom, za nasilnim, bizarnim i destruktivnim sadržajima, postojaće i čitava klasa nevinih žrtava, te cele generacije uništenih života.

Problem je što mnogi, i roditelji i terapeuti i nastavnici, kako kaže dr Gejl Dajns, koja se bavi problemom pornografije i seksualnog nasilja već trideset godina, „ne poznaju svet u kojima njihova deca žive. Ali, mediji to dobro znaju... Ova kultura socijalizuje devojčice da budu spremne za pornografiju bez obzira na to da li one ikada završe na porno sajtu ili ne. I razlog zašto je to tako je što ih (mediji) uče da hiperseksualizuju i pornifikuju same sebe”.

Deca koja su izgubila živote igrajući „igru” sa TikTok-a učestvovala su u seksualnom fetišu, erotskoj autoasfiksiji. Kako je seksualni fetiš uopšte završio i opstao na mreži koja je pre svega okrenuta deci i omladini (više od trećine korisnika TikTok-a mlađe je od 18 godina)? Prvi odgovor je da već živimo u pornifikovanoj globalnoj imperiji, gde je seksualno nasilje potpuno normalizovano. Drugi odgovor je da društvene mreže aktivno učestvuju u seksualizaciji i pornifikaciji dece. TikTok se pokazao kao posebno pogodan medijum za širenje ovakvih ideja kroz kratku video formu koja daje kratak i intenzivan „fiks”, i tera ih da gledaju video za videom. Treba se podsetiti da na kreiranju i osmišljavanju društvenih mreža rade i vrsni stručnjaci za psihologiju koji znaju tačno kako da stvore doslovnu zavisnost od date društvene mreže. Ogroman novac se ulaže u masovnu psihološku manipulaciju.

Sada, kao i uvek, sve je na grupi pojedinaca i na njihovoj volji da kažu „ne”. Prestanak potražnje značio bi i prestanak ponude. Imamo obavezu da osvestimo odakle ovo nasilje dolazi i zašto je nasilje seksualizovano. Imamo obavezu da učimo decu zdravom odnosu prema sopstvenom telu i odgovornom korišćenju društvenih mreža. Imamo obavezu da učimo devojčice i dečake da je seksualno nasilje podjednako odvratno i neprihvatljivo kao i kanibalizam. U Srbiji postoji ogroman otpor konzervativnog dela društva prema bilo kakvom obliku seksualnog obrazovanja. Međutim, seksualno obrazovanje prilagođeno uzrastu dece ima izuzetno veliki potencijal da pomogne deci da razviju zdrav odnos prema sopstvenom telu i sopstvenoj seksualnosti u godinama kada se ona tek razvija; ima izuzetno veliki potencijal da decu nauči izgradnji zdravih granica i jačanju svesti o telesnoj autonomiji. Direktna posledica seksualnog obrazovanja bila bi zaštita od seksualnih predatora, ali i jačanje zdravih odnosa, ne samo prema sebi, već i prema drugima, nezavisno od pornifikovane kulture u kojoj deca, nažalost, odrastaju.