Kako je medicina tokom vremena izneverila žene

Prevod: Anđela Kovačević Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Milica Lazarević

U otrežnjujućoj novoj knjizi „Žene kojima nije dobro”, Elinor Kleghorn koristi sopstvenu pogrešnu dijagnozu od strane muških lekara kao odskočnu dasku za uznemirujuću lekciju iz istorije.

Hipokrat, osnivač moderne medicine, verovao je da materice kontrolišu žene. Otac moderne ginekologije, Džejms Merion Sims, sredinom 19. veka eksperimentisao je na porobljenim crnkinjama bez anestezije, uveren da one osećaju manje bola od belkinja. (Do uklanjanja 2018. godine, njegova statua je stajala u njujorškom Central Parku više od jednog veka.) Lekari su tvrdili da bi davanje prava glasa moglo naneti povredu krhkim ženskim telima i umovima. Takvi primeri bacaju gnusnu senku na „prvo, ne naudi”.

Istorija medicine je podjednako socijalna i kulturološka koliko i naučna, a u njenim temeljima je zacementirana muška dominacija. Čak i autorka Elinor Kleghorn, koja je proteklih godinu dana provela uronjena u istoriju odnosa žena prema medicini, bila je iznenađena „koliko je to bilo svesno i podmuklo”, rekla je ona za Gardijan. „Biološke teorije o ženskim telima korišćene su da ojačaju i održe sputavajuće društvene ideje o ženama.”

Kleghornina nova knjiga „Žene kojima nije dobro” nabraja mnoštvo načina na koje su ženska tela i umovi bili pogrešno shvaćeni i pogrešno dijagnostikovani kroz istoriju. Od lutajuće materice drevne Grčke (ideja da je raseljena materica prouzrokovala mnoge ženske bolesti) i suđenja vešticama u srednjovekovnoj Evropi, kroz vreme histerije, do savremenih mitova o menstruaciji, ona otkriva neverovatan i ponekad stravičan tretman žena u ime medicine koji traje milenijumima.

Kao bivša oksfordska istraživačica sa iskustvom u feminističkoj kulturi i istoriji, Kleghornova pedantno postavlja često razjarujuća pitanja da bi utvrdila kako i zašto je patrijarhalni medicinski svet bio toliko štetan za žene, naročito za žene s nižeg staleža i nebele žene. I “Žene kojima nije dobro” pokazuje kako nasleđe obespravljenosti i diskriminacije opstaje i danas, što rezultira nedovoljnom zastupljenošću žena na medicinskim ispitivanjima, prevladavajućim idejama da je ženski bol psihološki ili emocionalni i neadekvatnim, a ponekad i neprijateljskim sistemom koji će verovatnije ponuditi ženama antidepresive i lekove za smirenje nego uput za dalja istraživanja i usmereniju negu.

Kleghornova je bila inspirisana da napiše knjigu nakon sopstvenog iskustva kada je lekari godinama nisu shvatali ozbiljno, pre nego što joj je konačno dijagnostikovan sistemski lupus, bolest koja se teško utvrđuje, a koja je među ženama devet puta zastupljenija nego među muškarcima. (Pop zvezda Selena Gomez iskreno je govorila o svojoj borbi sa ovom složenom, neizlečivom bolešću.) „Pokušavala sam da se uhvatim u koštac sa tim zašto niko od mojih lekara zaista nije mogao mnogo da objasni ovo. Mogli su da mi kažu šta se dešava u mom telu, ali nisu mogli da kažu zašto sam to dobila ili zašto sam kao žena podložnija tome. Počela sam da rovarim kroz istoriju medicine i pronalazim žene u studijama slučaja koje su se osećale zaista slično kao ja “. (Kleghornova je knjigu počela da piše tokom lokdauna, oslanjajući se na medicinske arhive na internetu i obimne digitalne kolekcije biblioteke Velkam „Srećom po mene, muškarci koji su pisali o ženskim telima vole da pišu o njima puno“, smeje se ona.)

Ove žene slične njoj, podstakle su Kleghornovu da sazna o drugim hroničnim, neizlečivim bolestima koje više pogađaju žene nego muškarce. Jedna od takvih bolesti je endometrioza, koja pogađa približno jednu od 10 žena širom sveta, a za dijagnozu još uvek treba u proseku između sedam i devet godina. Iako je dobila ime dvadesetih godina prošlog veka, cela misterija dijagnostikovanja ove bolesti ostaje i danas, napominje Kleghornova. „Jedan lekar je dvadesetih godina endometriozu opisao kao zagonetku etiologije, a mi još uvek ne znamo šta je uzrokuje. Prateći nedostatak napretka tokom prethodinih sto godina, ovo je stvarni primer koji pokazujekoliko smo malo napredovali. Želela sam da se vratim unazad i shvatim zašto se toliko mnogo znakova pitanja i dalje mota oko ovih stanja i odakle su zapravo nastale te praznine, nepravde i diskriminacija. “

U fokus joj je dospelo današnje bujanje velnes industrije, za koju Kleghornova ističe da najviše profitira od žena i čija je popularnost povezana sa rasprostranjenošću takvih zbunjujućih bolesti. „Industrija zna da žene sa ovim zdravstvenim stanjima izneverava tradicionalna uobičajena medicina, pa se prilagođava brizi, slušanju i doživljavanju vas kao pojedinca. Mnogo vokabulara koji se koristi u velnes industriji mi se čini kao da je iz 19. veka, sa svojim stanjima i sindromima, i to je jako uznemirujuće. “

Kroz celu knjigu Kleghornova ističe složene efekte rase, pristupa i privilegija koje se tiču pola. „U Velikoj Britaniji suočili smo se sa svojim nedostacima u vezi sa zdravljem crnih žena, azijatkinja i etnički raznolikih žena, koje imaju daleko veće zdravstvene razlike nego bele žene, posebno u oblasti reproduktivnog zdravlja“, primećuje ona. Ali zaprepašćena je „vrlo mlakim“ vladinim odgovorom. „Razjarujućr je i šokantno što nema više novca, strategije, finansiranja, istraživanja i hitnih prioriteta za pitanja kao što je smrtnost majki koje su crne rase.“

Paralelno sa ovom istorijom frustracija i nepravdi postoji i osnažujuća alternativna istorija otpora i korisnih doprinosa žena. Ona citira jednu od prvih američkih lekarki Mari Putnam Džejkobi, koja je 1870-ih osporila ideju da je ženama potreban odmor tokom menstruacije. „Muški lekari su u to vreme koristili samo anegdote i nagađanja, ali Putnam Džejkobi je koristila subjektivno znanje žena kako bi ih čvrsto opovrgla. Postoji tihi radikalizam u korišćenju ženskog znanja o sebi samima za promenu kulture medicinske nejednakosti.”

Tu Kleghornova polaže nadu u budućnost, sa zaključnim poglavljem pod nazivom “Verujte nam”. Žene su dugo bile smatrane nepouzdanim pripovedačima o sopstvenom telu. Iako moderna medicina sada omogućava ženama da se obrazuju o svom telu (luksuz koji je bio zabranjivan vekovima) i pruža ženama mogućnosti da se pridruže medicinskoj zajednici, Kleghornova veruje da razumevanje ženskog zdravlja ostaje problem na koji se ne obraća pažnja.

Ali početak rešenja je lak, kaže ona. „Davanje prioriteta ženskim glasovima je zaista važno. Ne mislim da je sve ovo velika patrijarhalna zavera - implicitna, nesvesna pristrasnost je toliko ukorenjena, čak i u podešavanju interakcije lekar-pacijent. Kada mi se pruži prilika da slobodno govorim, a da se ne osećam požurivano ili osuđivano, osećam se kao da sam dobila bolju negu.”

Nedavna strategija o ženskom zdravlju vlade Velike Britanije, u kojoj je vlada od žena tražila dokaze o njihovom lečenju u zdravstvenom sistemu, je revolucionarna, primećuje Kleghornova. „Ovo je verovatno prvi put u istoriji da se koriste subjektivna iskustva i glasovi žena. To je važno mesto za početak jer žene nisu nevidljive. “

Kleghornova se nada da njena knjiga pomaže svima koji su imali teško ili bolno zdravstveno iskustvo „da se osećaju validirano i vrednovano, jer ovo može biti toliko izolujuće, toliko demorališuće i dehumanizujuće. Ali imati bolest je takođe važno u smislu da ste deo ove proizvodnje veoma važnog znanja. Nadam se da će čitaoci moći da se ugrade u ovu istoriju koja će, nadam se, sada početi da se menja. “