Menstrualno siromaštvo: kad pravo na menstruiranje nije prepoznato

Tekst: Jelena Riznić Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Vizuelni tim

Oktobra 2016. godine preselila sam se iz Kragujevca u Beograd zbog studija sociologije. Imala sam 19 godina, poticala sam (i potičem) iz radničke porodice i nisam živela bezbrižnim životom, ali nisam mnogo brinula o finansijama (to je bilo rezervisano za „odrasle”). Onda sam ubrzo po preseljenju u Beograd po prvi put počela da razmišljam o nečemu o čemu ranije nisam – o ceni higijenskih uložaka i tampona. Sećam se svog šoka kada sam u nekoj maloj prodavnici, najbližoj zgradi u kojoj sam živela, kupila higijenske uloške i platila ih oko 300 dinara. Sećam se i da je u tom trenutku to bila desetina novca koji sam imala do kraja meseca; međutim ja sam ipak mogla da priuštim te uloške.

Obično ne pišem tekstove u prvom licu, ali sam ovaj htela da započnem drugačije i ličnije zbog same prirode teme. Moje feminističko osvešćivanje počelo je pre te 2016, razmišljala sam o različitim segmentima ženskog iskustva i odnosu društva prema ženama. Sada znam da biti feministkinja znači radikalno preispitivati svet oko nas – preispitivati mušku paradigmu i boriti se za radikalnu dekonstrukciju te paradigme. U tom smislu, i menstruacija i pravo na menstruiranje predstavljaju političko pitanje i nešto što mora proći kroz detaljnu reviziju.

Menstruacija nije jedina stvar koja ženu čini ženom, ali jeste važan segment ženskog iskustva. Žene će u proseku provesti ukupno sedam godina menstruirajući. Mnoge od njih će imati bolne, duge i obilne cikluse, piće analgetike, a neke će odlaziti u bolnicu kako bi primile injekciju za umanjenje bolova zbog kojih će povraćati ili gubiti svest. Naravno, te injekcije mogu dobiti ako imaju sreće, jer će im suprotnom reći da umišljaju ili da će sve to proći „kada rode”. Iako menstruacija predstavlja značajan deo života svake žene, iako predstavlja normalnu fiziološku funkciju ženskog tela, o menstruaciji se ili ćuti, ili se pribegava otvorenoj stigmatizaciji. Devojčice se najčešće uče da je i sama reč „menstruacija” sramotna, kao i da je slobodno nošenje uložaka i tampona (umesto ispod rukava ili u neprozirnim kesama) nedopustiva, pa ni ne stižemo da postavimo pitanje koliko žena zapravo može dostojanstveno da ima menstruaciju. Dostojanstveno menstruiranje znači dostupnost menstrualnih „neophodština” (poput uložaka i tampona, ali i vode itd.), ali i mogućnost uzimanja pauze na poslu ili slobodnog dana u slučaju jakih menstrualnih bolova. Sve to čini menstruiranje klasnim pitanjem – koliko ženâ sebi može da priušti sigurne menstrualne „neophodštine”, koliko ženâ može slobodno da govori o menstruaciji ili da dobije medicinsku pomoć u slučaju jakih bolova? Termin „menstrualno siromaštvo” adresira ove probleme i odnosi se na dostupnost sigurnih higijenskih proizvoda, ali i tekuće čiste vode, sanitarnog čvora, kao i podržavajuće okoline u kojoj menstruacija neće biti stigmatizovana.

Podaci o ovome su malobrojni, ali ono što znamo jeste da, u nekim delovima sveta, devojčice propuste i do 20% nastave u školi usled nedostupnosti menstrualnih „neophodština”. U subsaharskoj Africi, jedna od deset devojčica će izostati sa nastave zbog toga ili zbog nepostojanja sigurnih toaleta u školama. Sa druge strane, nemogućnost obrazovanja gotovo uvek znači da će devojčice biti primorane da stupe u brak prevremeno.

Korišćenje neadekvatnih proizvoda, poput krpa, ili predugo korišćenje istog uloška predstavljaju ozbiljne rizike po zdravlje i mogu dovesti do infekcija. Rizik je utoliko veći kada je reč o devojčicama koje su doživele genitalno sakaćenje (FGM).

Stigma koja prati menstruaciju ne znači samo otežavanje života ženama, već nekada predstavlja pitanje života i smrti. Početkom 2019. godine, dve žene i jedan dečak umrli su u „menstrualnim šatorima” u Nepalu. Žene su tamo bile proterane kako ne bi „prljale” prostor menstrualnom krvlju. Važno je izbeći orijentalistički diskurs koji kaže da se ovakve stvari dešavaju u nekim dalekim, „nerazvijenim zemljama”, dok je ostatak sveta toga pošteđen. U istoj godini kada su se desila ubistva u Nepalu, u Srbiji je deljena vest o tome kako su žene u jednoj fabrici bile primorane da tokom menstruacije nose crvene trake koje su ukazivale na njihovu navodno smanjenu produktivnost. I neka velika istraživanja pokazuju da je sredina načelno nepodržavajuća u slučaju menstruacije – prema jednom takvom istraživanju iz 2015. godine, koje je obuhvatalo 90 hiljada žena, najveći broj žena rekao je da se ne oseća prijatno da govori slobodno o menstruaciji sa svojim kolegama: u Japanu je to 88% žena, u Rusiji 86%, u Nemačkoj 77%. I istraživanje MENSEN-a u Švedskoj pokazuje da je 96,3% ispitanica doživelo neki oblik stigme zbog menstruacije na radnom mestu.

Kada je reč o Srbiji, podaci koji se odnose direktno na menstrualno siromaštvo ne postoje, ali neke zaključke možemo donositi na osnovu drugih istraživanja. Tokom 2019. godine, 23,2% građanki i građana Srbije bilo je u riziku od siromaštva. Šta to znači? Svako ko živi sa manje od 19.381 dinara mesečno ili u slučaju četvoročlane porodice sa manje od 40.700 dinara u riziku je da postane siromašan. Jasno je svakako da 19.381 dinar mesečno ne znače dostojanstven život već da je taj iznos uzet prilično proizvoljno, ali nam je ovaj podatak i dalje značajan kako bismo stvorili sliku o materijalnoj realnosti u kojoj žive žene u Srbiji. Ulošci i tamponi su u Srbiji oporezovani kao luksuzna roba – dakle, porez iznosi 20% – što recimo nije slučaj sa dnevnim novinama. Ako niste znale, menstruiranje je luksuz, sudeći po poreskom sistemu Republike Srbije. Ukoliko se u obzir uzmu ovi podaci, kao i dokazi i feminizaciji siromaštva – o činjenici da različite ekonomske mere koje se sprovode više pogađaju žene – jasno je da menstrualno siromaštvo nikako nije tema koju treba zaobići u Srbiji.

Rešenje nikako nije slobodno tržište i ukazivanje na postojanje jeftinijih, a najčešće manje kvalitetnih proizvoda – tržište nikada ništa nije regulisalo, pa svakako neće ni ženska prava, posebno jer se u ovom slučaju odgovornost individualizuje, kao da žene mogu da biraju da li će ili neće menstruirati. Rešenje je u zahtevu za dostojanstvenim menstruiranjem koje podrazumeva besplatne uloške u školama, na fakultetima, na radnim mestima, kafićima, sigurne prostore u kojim će tamponi i ulošci moći slobodno da se menjaju i odlažu. Uz to, pričajmo o ženskom telu, o normalnim biološkim funkcijama, ne stidimo se da slobodno nosimo kesice sa ulošcima na radnim mestima ili školama jer mi kao feministkinje osvajamo slobodu za neke nove generacije devojčica!