Mi, hrabre Petničarke, jesmo preživele! Oni su omogućili nasilje.

Tekst: Jelena Riznić Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Vizuelni tim Jedan od osnovnih principa mentalne higijene i brige o sebi jeste nečitanje komentara na portalima koji pišu o „zapaljivim” temama. Taj princip, ipak, često prekršim. Od početka ove godine pratim komentare na vesti o seksualnom nasilju u slučaju Aleksić, Lečić, Palma i sada Petnica. Ponekad ti komentari nisu deo kulture silovanja, koja nasilničko ponašanje relativizuje ili glorifikuje, a odgovornost prebacuje na žrtvu. Ponekad su to pitanja kako smo do toga došli i kada je svet postao toliko nebezbedan. Odgovor na to pitanje je jednostavan, ali bolan – svet je oduvek nebezbedan za žene i takav je dočekao i nas.

Kako nam se desila Petnica?

Svakog dana, u svakom trenutku, u svakom delu sveta, dešava se seksualno nasilje. Ovo je nepobitna činjenica i življena stvarnost svake žene jer, kako feministkinje kažu – nije svaki muškarac silovatelj, ali svaki muškarac ima koristi od silovanja. Drugim rečima, seksualno nasilje je jedan od oblika kontrole nad ženama – dok god postoji mogućnost da ijedna žena doživi seksualno nasilje, nijedna nije sigurna. Dok god postoji mogućnost da bilo koja od nas doživi seksualno nasilje, nijedna nije slobodna. Seksualno nasilje je termin koji se zapravo odnosi na postojanje sistema starog nekoliko hiljada godina i činjenice da svaka dimenzija društva doprinosi normalizaciji nasilja nad ženama. Te dimenziju idu od „šala” o silovanju žena, o incestu i prebijanju žena, do zakonskih regulacija koje nasilje nad ženama praktično legalizuju.

Priprema za usvajanje ideje o tome da sigurnosti nema nigde vrši se od najranijih dana na razne načine i zato socijalizacija devojčica i dečaka izgleda toliko drugačije. Arhetip „dobre devojčice” predstavlja jedan od osnovnih oblika društvenog uslovljavanja i patrijarhalnog disciplinovanja koji od nas pravi pogodne žrtve muškog nasilja. Šta znači biti dobra devojčica? Ona dobro uči, nije glasna, ne svađa se, ne protivreči, sedi i oblači se „pristojno”, poslušna je. Ona ne govori „ne” i ne mršti se kada je rođak ili komšija uštine za obraz. Ona se ne šeta oskudno obučena pred muškim članovima porodice, jer bi čak i njih mogla da „izazove”. Ona je „dobra” i nema veće patrijarhalne obmane od ove jer na ovaj način društvo guši svaki oblik otpora u devojčicama. Sa druge strane, dečaci se podstiču na akciju („Ako te udari, uzvrati mu”).

Važna posledica ovakve socijalizacije je to što odgovori na traumatična zbivanja kasnije u životu zavise od našeg najranijeg iskustva. Ako je svakom otporu sledila kazna, gotovo izvesno je da će u situaciji seksualnog ili nekog drugog nasilja žena uraditi ono što je i mnogo puta ranije kada je bila u opasnosti, a njeno „ne” nije značilo ništa – slediće se. Zamrzavanje, odnosno stanje paralizovanosti i nepokretnosti tokom trajanja traumatskog događaja nije odsustvo otpora na nasilje i nikako nije pristanak na nasilje. Zamrzavanje je normalna telesna reakcija u nenormalnim okolnostima jer telo radi ono što misli da je najbolje za njega kako bi preživelo. Druga posledica je poroznost mentalnih i fizičkih granica. U patrijarhalnom svetu, mentalne i fizičke granice žena se ne poštuju i stalno se narušavaju neželjenim dodirima – u prevozu, klubu, školi, na ulici, ali i „masnim” vicevima i seksističkim šalama. Nasilje se tako na kraju naziva „udvaranjem”, „komplimentima” ili u slučaju Petnice – „umetnošću”.

Feministkinje imaju toliko toga da kažu, ali naša intervencija vrlo često mora da ukazuje na bazične stvari – na postojanje i široku rasprotranjenost nasilja, na to da žrtva nikada nije kriva, da nema podele odgovornosti već je odgovornost uvek na nasilniku, da slučajevi nasilja za koje čujemo nisu stvar incidentnosti već sistemski problem, da oni ne smeju da imaju rok trajanja pred zakonom. Iako smo mi, polaznice i polaznici IS Petnice, nju doživljavali kao svet za sebe, ona to nije. Petnica i nasilje koje se desilo tamo predstavljaju tipičan primer zloupotrebe moći i institucionalnog nasilja za koje je društvo pripremalo i nasilnike i žrtve – jedne da koriste moć koja im je u muškom sistemu zagarantovana, a druge da budu „dobre devojčice” koje će na to pristati.

„Koja životinja krvari sedam dana, a ne umre?”

Jesam li i ja na to pristala? To se pitam od kako mi je stigao imejl Nikole Božića, direktora IS Petnica, u kom sa nama deli vesti koje će nas „verovatno uznemiriti” zbog „naše povezanosti sa Petnicom”. U mejlu obaveštava da postoje bivše polaznice koje su kontaktirale novinarku kako bi sa njom podelile svoje iskustvo, a odgovorna petnička uprava želi da nastupi proaktivno i o tome nas obavesti pre izlaska samog teksta. Naravno, tu su bila i neizostavna podsećanja na posvećenost „podizanju opšteg nivoa pedagoške obučenosti” i mnoge druge floskule koje ne predstavljaju izvinjenje, već retraumatizaciju žena sa iskustvom nasilja koje su možda među onima koji taj mejl čitaju. Pretpostavila sam o kome se radi, ali nisam bila sigurna. Ne zato što bih branila S, već zato što znam da S. nije bio jedini nasilnik u Stanici.

Imala sam 15 godina kada sam prvi put otišla u Petnicu i odlično se sećam svog uzbuđenja zbog učenja, zbog odvajanja od roditelja, zbog osećaja da pripadam negde. Mislila sam da taj osećaj ne može baš ništa da ugrozi. A onda smo imali radionicu upoznavanja na kojoj je rukovodstvo seminara pitalo svakog dečaka koji mu je omiljeni porno film, a ako bi odbijao da odgovori, smejali bi se. Drugom prilikom, D, glavna osoba na seminaru na kom sam bila, zbog devojke koja je na seminaru imala ciklus, pred svima je rekao: „Koja životinja krvari sedam dana, a ne umre?” Često je govorio takve šale, a ponekad je komentarisao izgled polaznica sa drugih seminara. U čitavom telu sam osećala da nešto nije u redu, ali ja sam bila neprilagođena štreberka na najlepšem mestu na svetu i moje mentalne granice nisu bile važne.

Imala sam 16 ili 17 godina kada sam prvi put otišla kod S. kako bi mi pregledao rad. Mesece sam provodila u istorijskom arhivu čitajući građu i želela sam da moj rad bude objavljen. O S. sam čula malo toga, ali su mi rekli da treba da budem pripremljena na duga sedenja u kancelariji koja je drugačija od ostatka Stanice. S. me je satima vređao, govorio mi je da sam glupa, a onda je napravio pauzu i uzeo fotoaparat. Tražio mi je da spustim bretelu i slikao me je, nakon čega mi je rekao da će mi poslati slike „ako nešto bude od njih”. Kasnije mi je D. rekao da je došao do staklenih vrata, video da me S. slika, okrenuo se i otišao jer sam ja ionako sama to tražila, zato što sam tako obučena i zato što sam lepa. U čitavom telu sam osećala da ništa nije u redu, ali ja sam bila neprilagođena štreberka i moje mentalne i fizičke granice nisu bile važne.

Imala sam 24 godine kada sam dobila mejl od Nikole Božića i pretpostavljala sam o kome se radi, ali nisam bila sigurna. Jer S. nije bio jedini. Jer Petnica nije bila najlepše mesto na svetu već mesto gde se seksualno uznemiravanje dešavalo stalno. Petnica je bila mesto gde se naše mentalne i fizičke granice nisu poštovale, ali sam to shvatila mnogo kasnije, nakon godina feminističkog obrazovanja i aktivizma. Sada znam za feministički princip koji kaže da nema rangiranja bola jer je svaka trauma podjednako značajna i bolna za ženu – jedno iskustvo nije vrednije ili „gore” od nekog drugog. Sada mogu da oprostim sebi što se ne sećam svega, već samo smrada u kancelariji i zvuka S. dahtanja jer znam da traumatsko pamćenje nije hronološko, već ispunjeno osećajima i senzacijama. Prihvatanje takvog sećanja je prvi korak ka isceljenju. Sada znam i da naše ćutanje nije značilo pristanak jer ćutanje predstavlja vid otpora pred zlostavljačem. Znam i da baš ništa nije bilo vredno toga – ni znanje, ni druženje, ni lažni osećaj pripadnosti, jer nijedna žena ne pripada tamo gde vrše nasilje nad njom.

Nikola Božić, S, Vigor Majić, D. i mnogi drugi, izigrali su poverenje onih na kojima je IS Petnica počivala. Nasuprot mišljenju rukovodstva Stanice, ova institucija nije počivala na građenju kulta ličnosti Nikole Božića ili bilo kog rukovodioca seminara, već na entuzijazmu dece koja su tamo dolazila i saradnica i saradnika koji su savesno radili svoj posao.

Pitanje seksualnog nasilja se, međutim, neće rešiti rušenjem Petnice. Deca treba da imaju svoj prostor gde će se upoznavati sa naukom i otkrivati sve svoje potencijale neometano. Demonizacija jedne institucije, baš kao ni njena glorifikacija, ne znače ništa u tom smislu jer kako je ranije rečeno – Petnica je samo deo globalnog sistema patrijarhata u kom je muško nasilje osnovni princip kontrole žena. S. nije usamljeni slučaj u tome, čak ni u samoj Stanici. Nauka i akademija nisu imuni na to, upravo suprotno. Rešenje svakako nije ni u izuzimanju žena iz ovih sfera, jer smo predugo bile izuzete. Sada je tome kraj.

Potrebno nam je sistematsko feminističko obrazovanje koje će stvari nazivati pravim imenom i negovati „buntovnicu” koja postoji u svakoj „dobroj devojčici”. Umesto ovog koji stavlja rok trajanja na traumu seksualnog nasilja pred zakonom, potreban nam je sistem koji će podržati svaku ženu da govori o svom iskustvu kada je spremna. Umesto osude, na društvenom nivou potrebna nam je solidarnost koju su polaznice imale među sobom kada su smišljale strategije „izvlačenja” iz S. kancelarije. Ženska solidarnost je uvek postojala i pravila je pukotine u sistemu. Vreme je da te pukotine dovedu do kraha takvog sistema.

Do tada, kao žena, feministkinja i buduća konsultantkinja za rad se ženama sa iskustvom nasilja želim da kažem: mi, hrabre Petničarke, nismo žrtve – mi smo preživele i mi ćemo osvojiti slobodu za nove generacije devojčica.