Najrevolucionarnija stvar koju čovek može da uradi je da uvek govori glasno šta se dešava

Tekst: Jelena Riznić Ilustracija: Vizuelni tim

Srećan nam rođendan Roze Luksemburg!

U mesecu u kom se češće podsećamo istorije ženske borbe, ne možemo da ne spomenemo ženu koja predstavlja simbol borbe za žensko i radničko oslobođenje. Na današnji dan, 1871. godine, u malom poljskom gradu Zamošć, rođena je Roza Luksemburg. U ranom detinjstvu teško se razbolela i trajno oštetila kuk usled pogrešne dijagnoze tuberkoloze i neodgovarajućeg lečenja. Stalno mirovanje je uticalo na to da već sa pet godina nauči da čita i piše, dok je sa devet godina prevodila nemačku poeziju i prozu na poljski jezik. Volela je da crta, uživala je u književnosti, interesovala se za botaniku, zoologiju, dendrologiju. Odrasla je u jevrejskoj porodici kao peto i ujedno jedino dete koje je odlučno krenulo revolucionarnim putem — već kao tinejdžerka se pridružila poljskim radikalnim krugovima i do svoje 18. godine je bila poznata u Poljskoj i šire. Svoje prve političke aktivnosti je započela u okviru Proletarijata, partije koja će postati poznata kao prva socijalistička partija Poljske. Zbog svojih brojnih ilegalnih i protivdržavnih akcija, ova partija će biti pod stalnom prismotrom policije, što će posledično uticati na Luksemburginu odluku da napusti Poljsku i upiše studije u Cirihu gde je i doktorirala 1897. godine.

Roza Luksemburg se tokom čitavog života susretala sa kombinacijom seksizma i antisemitizma. Međutim, do kraja svog života nije odustala od borbe za svet u kom se niko neće suočavati sa ugnjetavanjem i nasiljem. Međunarodno priznanje je stekla 1899. godine kada se oštro usprotivila reviziji marksističkih principa kod Eduarda Bernštajna, koji je tražio postepene promene sa ciljem poboljšanja položaja radnika i radnica, umesto zalaganja za sveobuhvatnu revoluciju.

Njeno pobijanje reformizma je bilo vrlo jednostavno: jasno je da i u sadašnjosti treba raditi na poboljšanju uslova života radnika i radnica, ali nikada ne smemo napustiti revoluciju zarad pravnih reformi. Drugim rečima, a na primeru ondašnje ženske borbe, naravno da ćemo se boriti za žensko pravo glasa jer to znači priznanje žena kao političkih subjekata koji imaju mogućnost da pregovaraju o sopstvenom položaju.

Međutim, kako je tlačenje sistemski problem, pravo oslobođenje žena leži u promeni datog sistema, dok su pravne reforme samo sredstvo za postizanje tog cilja. To je jedan od razloga zašto se, zajedno sa Klarom Cetkin, snažno protivila buržoaskom feminizmu koji je stavljao naglasak na pravne nejednakosti, bez uzimanja u obzir strukturnih faktora. Ideja revolucije nikada nije nestala iz rada i života Roze Luksemburg, zbog čega je pisala da je ,,revolucija veličanstvena, a sve ostalo je kaljuga”.

Luksemburg je dobar deo svog života provela u zatvorskim ćelijama. U jednom pismu koje je iz zatvora slala Sonji Libkneht, ona kaže: ,,Oh, Vi dete, takav je bio život uvek, sve je u njemu sadržano: bol, rastanak i čežnja. Život treba uvek uzeti sa svime što donosi i sve nam mora biti lepo i dobro. Barem ja to tako činim. Ne po promišljenoj mudrosti, nego jednostavno, po svojoj naravi. Nagonski osećam da je to jedini ispravan način na koji treba shvatiti život i zato se osećam stvarno srećna u svakom položaju. Ja ne bih htela iz ovoga ništa izbaciti i ništa ne bih htela da je bilo drugačije nego što je bilo i što je sada”.

Danas se sećamo Roze Luksemburg ne samo zbog velikih teorijskih doprinosa, već i zato što su lekcije koje je postavila obavezne za feministkinje i borbu za žensko oslobođenje i danas. Britkog jezika, beskompromisna u svim borbama u kojim je učestvovala, ali bez trunke cinizma u svojim kritikama sistema.

U svojim delima je posebno naglašavala vezu između imperijalizma i kapitalizma, kao i između rasističkih i patrijarhalnih struktura i kapitalizma. Samim tim borba protiv takvog ugnjetačkog sistema mora da bude internacionalna. Zato je oštro kritikovala Socijaldemokratsku partiju Nemačke (SPN) koja je, iako nominalno stajala na socijalističkim principima, podržala ratni budžet i samim tim učešće Nemačke u Prvom svetskom ratu. Roza Luksemburg i Karl Libkneht su zato osnovali Spartakističku ligu koja je jasno bila na antiratnim, pa samim tim i antiimperijalističkim pozicijama. Zbog svog delovanja u okviru Spartakističke lige,

Roza Luksemburg je 1916. godine osuđena na dve i po godine zatvora.

U jednom pismu iz 1914. godine, Luksemburg je napisala: ,,Dragi mladi prijatelju, uveravam Vas da ne bih ustuknula ni kada bi mi zapretila vešala, i to iz jednostavnog razloga jer smatram apsolutno nužnim da se naša partija navikne na to da žrtve spadaju u zanat socijalista i da su one nešto što se podrazumeva.”

I zaista, zbog svojih revolucionarnih aktivnosti, Roza Luksemburg je, zajedno sa Karlom Libknehtom bila uhvaćena 15. januara 1919. godine i prebijena na smrt. Sa njenom smrću, internacionalni radnički pokret je izgubio neverovatnu borkinju.

Kako je rekla Karen Ofen, ,,najveći neprijatelj feminizma danas je amnezija, a ne nedostatak istorije”.

Ime Roza Lukemburg postalo je —tokom njenog života i nakon njega — sinonim za ideju i praksu revolucije i osećamo dužnost da se vodimo njenim principima i danas. Ovo je naš mali doprinos sećanju na jednu od heroina ženskog i radničkog pokreta.