Nasilje je odgovornost nasilnika; Oporavak žrtve je odgovornost svih nas

Tekst: Jelena Riznić Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Milica Lazarević

Za nešto više od mesec dana završava se još jedna godina u kojoj smo se borili sa humanitarnom krizom kojoj se trenutno ne nazire kraj. Mnogo pre aktuelne zdravstvene krize, reči „pandemija” i „epidemija” bili su standardni deo feminističkog rečnika kojim je imenovana rasprostranjenost muškog nasilja nad ženama. Čini se da će početak treće decenije XXI veka ostati upamćen po glasovima obespravljene polovine čovečanstva, koja je odavno ukazala na tu drugu pandemiju – pandemiju nasilja i patrijarhata.

Kraj godine istovremeno znači i razmišljanje o bilansu stanja i uspeha po pitanju prava žena. Nasilje nad ženama, a pre svega seksualno nasilje, postalo je tema o kojoj se više ne šapuće. Zahvalnost za ovakvo stanje ne dugujemo spletu srećnih okolnosti već samim ženama – heroinama koje su preživele nasilje i odlučile da o tome glasno progovore. Svedočanstva ovih žena započela su demistifikaciju nasilja – ono nije rezervisano (samo) za mračne ulice, već se događa u školama, na fakultetima, na radnom mestu, u porodičnom domu.

Pa ipak, žene ruše zidove ćutanja, ali se dižu neki novi zidovi, ili pak branioci patrijarhalnog sistema nastoje da ih učvrste. Pre nekoliko nedelja sam učestvovala na tribini koja se ticala nasilja nad ženama tokom pandemije virusa korona, zajedno sa Vesnom Stanojević, koordinatorkom Sigurne kuće, Vesnom Tomić, poznatom psihološkinjom, i jednim policajcem iz policijske stanice Rakovica. Na prvi pogled, nema nijednog zvaničnog branioca muških prava; međutim, gospođa Stanojević je govorila kako je Srbija jedina zemlja u Evropi u kojoj nije došlo do porasta nasilja nad ženama tokom aktuelne zdravstvene krize, gospođa Tomić kako je jedini oblik prevencije to da žene bolje biraju, a gospodin da mnoge stvari koje žene prijavljuju suštinski ipak nisu nasilje.

U istom periodu se Branislav Lečić vratio u velikom stilu na male ekrane, govoreći sopstvenu istinu i kako je on žrtva u, kako on kaže, „slučaju Štajnfeld”. Sud je doneo odluku da će suđenje profesoru glume, Miroslavu Aleksiću, koji je decenijama seksualno zlostavljao svoje učenice, biti otvoreno za javnost. Od Vanje Macanović, pravnice iz Autonomnog ženskog centra, saznali smo da još uvek nema dovoljno dokaza za podizanje optužnice protiv Branislava Savića Savana, seksualnog nasilnika iz IS Petnica.

Ponoviću – ženski glasovi ruše zidove ćutanja, ali patrijarhalni sistem postavlja nove prepreke do pravde za žrtve, barem u onom konvencionalnom smislu. U osnovi ove (ne)pravde stoji ideja o idealnoj žrtvi. Ovaj konstrukt se ne razlikuje previše od našeg neposrednog iskustva koje nam kaže da smo ovom sistemu nedovoljne. Nas sistem kroz odrastanje i život ubeđuje da smo nedovoljno lepe, nedovoljno pametne, nedovoljno dobre, nedovoljno mršave, nedovoljno nasmejane. Nikada nije dovoljno ljubaznosti, ali ni dovoljno obzira o tome ko tu ljubaznost može shvatiti pogrešno. Suknja nikada nije dovoljno duga da nas zašiti od nasilja, ali ni dovoljno kratka da se uklopimo u svet koji je krojen po muškoj meri. Logičan nastavak toga jeste da smo, u slučaju prijave nasilja, nedovoljno zlostavljane da bi nasilje dobilo sudski epilog.

Kada je proletos u javnost izašla priča o Petnici, za mene lično to nije bio još jedan slučaj seksualnog nasilja (koji bi me svakako potresao jer sam žena i feministkinja). To je bio slučaj seksualnog nasilja koji se desio i meni. Iako je od početka slučaj privukao dosta pažnje jer je bila reč o jednoj navodno elitnoj insitutuciji, o devojčicama (jer zlostavljana deca privlače više pažnje od zlostavljanih odraslih žena), ubrzo se shvatilo da ništa od toga nije dovoljno. Ni iskazi anonimnih hrabrih Petničarki, ni više desetina hiljada slika koje je Branislav Savanović sakupljao tokom godina – ništa od toga nije dovoljno ni da se započne proces protiv njega. Neke devojke su bile „dovoljno” zlostavljane, ali nedovoljno mlade da bi zakon bio primenjiv na njih (jer je patrijarhalno društvo, licemerno, navodno osetljivo na devojčice do 18 godina, ali ga već od 19. ne zanimate).

Ovaj slučaj je bio moj i naravno da je u njemu postojala veća emocionalna involviranost, ali ni po čemu nije mnogo različit od nekih drugih slučajeva seksualnog nasilja. Stvar je u tome da su ovi slučajevi dobili svoj prostor i vidljivost u medijima, pa ih možemo upoređivati, iako svaka trauma ima sopstvenu logiku za ženu koja je preživela nasilje. Ono što je zajedničko jeste da je preživljeno nasilje nedovoljno pred zakonom. Pa tako, u slučaju Branislava Lečića, tužilaštvo je navodno po službenoj dužnosti pokrenulo istragu, ali se na kraju došlo do zaključka da nema dovoljno dokaza protv njega. Iskaz Merime Isaković, dokazi da je Danijela Štajnfeld preživela seksualno nasilje, snimak na kom silovatelj govori da je – silovatelj – ništa od toga nije bilo dovoljno za naše tužilaštvo. Podsećam, optužnica nije podignuta ni u slučaju Dragana Markovića Palme, ponovo u nedostatku dokaza, ovog puta za krivično delo trgovine ljudima u svrhu seksualne eksploatacije.

Protiv Miroslava Aleksića je podignuta optužnica, ali je tužilaštvo istovremeno donelo i odluku da će suđenje biti otvoreno za javnost. U praksi to znači da će cela nacija moći da naglas promišlja da li su Aleksićeve žrtve bile dovoljno zlostavljane da bi proces bio započet. U praksi to takođe znači i dodatnu retraumatizaciju žrtava, među kojim ima i maloletnih devojčica.

Pravda je spora, ali...

Ljudi kažu da je (sudska) pravda spora, ali dostižna. Istorija ženske borbe nam za sada potvrđuje samo prvi deo ove rečenice. Iza sudske pravde stoje muškarci – oni koji govore „znaš ti ko sam ja”, baš kao što je i Branislav Lečić rekao Danijeli Štajnfeld. Iza sudske pravde stoje oni koji govore o idealnim i dovoljno zlostavljanim žrtvama, dok taj konstrukt za nas koje smo preživele nasilje predstavlja neku vrstu pokretne mete koju je nemoguće dostići. Iza sudske pravde stoje oni koji kažu da nasilje i trauma imaju rok trajanja koji je kraći od roka trajanja mleka. Iza sudske pravde stoji policajac koji je na ekološkom protestu u subotu 27. 11. 2021. fizički napao ženu. Ako se neko još uvek pita zašto žena ne prijavi nasilje onog trenutka kada se desi – zato što tu nasilje ne prestaje, već nastavljaju da ga vrše institucije koje su deklarativno tu da bi nas štitile i svaka žena je vrlo dobro svesna svega toga. Vizija pravde žrtve najčešće nije predstavljena u konvencionalnom pravnom sistemu. Mi koje radimo sa ženama koje su preživele nasilje znamo da je ono što ih čeka u pravnom sistemu nešto što Džudit Luis Herman, feministička pshijatrica, naziva „teatrom stida”.

Da li to znači da ova godina nije ništa novo donela ženama i da nema svrhe boriti se protiv vetrenjača? Sudska pravda je važna, ne samo u simboličkom smislu, već i u praktičnom jer to daje kakvu-takvu garanciju da će nasilnici bar neko vreme biti onemogućeni da vrše nasilje nad ženama. Međutim, ova godina nam pokazuje da sudska pravda nikako ne sme da bude okosnica povratka dostojanstva i oporavka žene koja je preživela nasilje.

Nije stvar u principu „kiselo grožđe, sladak limun” već u dubinskom razumevanju traume seksualnog ili nekog drugog nasilja te ponovnom promišljanju šta zapravo znači pravda za žrtve. Svako nasilje predstavlja zloupotrebu odnosa poverenja, bilo da je reč o tome da je nasilnik osoba koja je poznata žrtvi ili ne. Čak i onda kada je nasilnik nepoznato lice, stvar je u elementarnom poverenju koje svako od nas ima kada izađe iz kuće – poverenje da nas niko neće povrediti. Iza zloupotrebe odnosa poverenja ostaje nepoverenje prema drugim ljudima, ali i prema sebi. Kada odrastate i živite u sistemu koji vam govori da niste dovoljne, a da ste za nasilje uvek vi krive, nakon preživljenog nasilja ostaje nepoverenje prema samoj sebi i pitanje da li sam mogla da uradim nešto više i bolje da bi se nasilje izbeglo.

Za povratak poverenja u sebe nužno je da čitava zajednica, a posebno najbliskija okolina žrtve, stalno stavlja do znanja da je žena uradila najbolje što je mogla u datom trenutku i istinsko verovanje u iskustvo nasilja koje je preživela. Često se na početku trauma nasilja doživljava kao živa rana koja u procesu oporavka postaje ožiljak. Svaka žena ima moć da sopstvenu traumu transformiše u ožiljak i borbu, ali je tu ključna uloga zajednice koja će stvoriti uslove za ostvarivanje tih potencijala.

Istinska pravda podrazumeva da žena koja je preživela nasilje vraća sebi onaj deo sebe koji je oduzet nasiljem. Ja verujem u snagu ženske solidarnosti – rame uz rame, jedna pored druge. Ovo nije tek mladalačka idealizacija apstraktne ideje sestrinstva, već direktno proizilazi iz iskustva rada sa ženama koje su preživele nasilje. Već pomenuta Džudit Luis Herman rekla je jednu važnu stvar – trauma se ne prevazilazi u izolaciji. Trauma koja je nastala u kontekstu jednog odnosa može biti lečena samo u kontekstu drugog odnosa.

Trauma sa sobom nosi izolaciju i upravo je to kvalitativna razlika koju su donele hrabre žene ove godine. Od Danijele Štajnfeld, preko Milene Radulović, Ive Ilinčić, anonimnih devojčica iz Jagodine, a onda i Petnice – preživele su pokazale da je iskustvo nasilja ono što mnoge žene međusobno dele, ali, ono što dele je i iskustvo oporavka. Ove godine su žene, a ne uspešni sudski procesi, pokazale da seksualno nasilje nije anomalija, već pre pravilnost, a da je za oporavak žrtvi potrebno više od kazne zatvora nasilniku. Potrebno je da čitava zajednica prihvati sopstvenu odgovornost u procesu pretvaranja žive rane u ožiljak, kroz verovanje iskustvu žene, kroz validiranje osećanja žene u procesu oporavka, kroz razumevanje da žrtva nama ne duguje ništa; žene samo duguju sebi da budu dobro.

Za počinjeno nasilje kriv je uvek samo nasilnik. Međutim, za oporavak žrtve odgovorni smo svi mi, utoliko pre i više onda kada znamo da sudska pravda nije na strani žena.

Nismo pobedile institucije ove godine, ali smo nepovratno probile zid ćutanja i pokrenule talas solidarnosti. Budimo toliko glasne u tome da sistem ne može da ostane gluv na naše glasove solidarnosti!