Plaćeno silovanje: Istina o prostituciji

Tekst: Rejčel Moran

Prevod: Mima Jovanović, Anđela Kovačević, Anđela Dukić, Teodora Miladinović, Natalija Grujović

Ova knjiga nije klasični memoar, nije pisana s tim ciljem. Nisam pisala o prostituciji s isključivim fokusom na mom iskustvu, zato što je ovo pitanje veće od mene same, i veće je nego moja uloga u njemu.

Sedam godina provedenih u prostituciji dovele su me do ubeđenja da je prostitucija kolektivno, a ne čisto individualno iskustvo. Stoga, pišem ovu knjigu na način koji se smenjuje između ličnog i univerzalnog. Mi žene smo delile mnogo više od naših klijenata i naših tajni. Delile smo iskustvo, čije su niti bile toliko uobičajene da sam shvatila da stvaraju obrazac koji čini osnovni oblik iskustva prostitucije. I on predstavlja užasno ružnu sliku.

Ne pridajem poštovanje, niti pristajem na glamurizaciju ili senzacionalizaciju prostitucije. Ovo nisu istiniti prikazi prostitucije. Nisu čak ni karikature; ni ne mogu biti, jer karikature nisu ništa drugo do prenaglašene istine, a glamur ovde nema nikakve veze s istinom. Svoju procenu o prostituciji i svoje mišljenje o njoj izvodim iz godina koje sam provela preživljavajući život u prostituciji i svega što sam ikada videla, čula, osetila, čemu sam sama bila svedok ili što sam na drugi način doživela u to vreme. Tu nije bilo nikakvog glamura. Čak ni trunke. Ni za jednu od nas.

***

Postoji pitanje koje se uvek prvo postavlja prostituisanim ili bivšim prostituisanim ženama. Uvek je isto. Ljudi žele da znaju: „Kako si ušla u to?” Verujem da je to prvo pitanje jer su ljudi bića kojima je potrebna udobnost linearne putanje, i teško je odgovoriti jer se ljudski životi ne žive na taj način. Istina je da ne postoji jedan razlog, već mreža razloga, i svaki deo, svaka svetlucava nit, jeste podjednako bitna za sveukupnu ravnotežu toga kako si dospela u prostituciju. (11)

Žene poput mene koje nisu prisiljene ni od koga treba da pronađu sopstveni glas i da potvrde da to ne znači da nismo prisiljene ni od čega. Ljudska je glupost insistirati na prisustvu noža ili pištolja ili pesnice kako bismo priznali postojanje sile, kada se vrlo često najubedljivije sile na ovoj planeti čine neopipljivim u situacijama prinude. Moje iskustvo prostitucije je bilo prinudno. Za one od nas koje spadaju u kategoriju „slobodnih” život je taj koji vrši prinudu. (366)

Da se vratim na početak, da počnem da odgovaram na to prvo pitanje: moj život kod kuće u detinjstvu je bio školski primer disfunkcionalnog. (13)

Podaci iz Izvršne uprave za zdravlje i sigurnost (HSE) pokazuju da se za moju majku „mislilo da je šizofrena”, i da se lečila vanbolnički. Moj otac se ponekad lečio van bolnice, ponekad u njoj, u zavisnosti od toga kako je manična depresija uticala na njega u datom trenutku. Takođe su oboje bili u šaci aktivne zavisnosti; moja majka od lekova, moj otac od iskušenja kompulzivnog kockanja.

Zapravo prvi put postaneš svestan, kao malo dete u disfunkcionalnom domu, osećaja da se on razlikuje od drugih. U slučaju moje porodice, susretali smo se sa praktičnim primerima sopstvenog siromaštva svakog dana i znali smo od najranijeg doba da nas je to razlikovalo od drugih. Takođe bi ponekad svet izvan naše zajednice upao u naše živote kako bi to potvrdio. (31)

Puko siromaštvo nas je dalje izdvajalo i usložnjavalo osećaj drugosti na načine koji su delovali izvan fizičke realnosti i praktičnosti ekonomskog nedostatka. Dobro se sećam monaha Luka u ulici Bou. Majka bi nas kao decu slala tamo da tražimo hranu i objasnimo da naša porodica ne može da priušti ništa. Iako tako mali, razumeli smo prirodu prosjačenja. Ponižavalo bi nas, da, ali smo se bili navikli na to, tako da je ono što bi za drugu decu bio oštar ubod za nas bio samo tup udarac. (55)

Nekada sam mislila da znam šta znači doći iz užasne sredine onoliko koliko je bilo moguće to znati. Međutim, upoznala sam mlade devojke tokom svojih ranih tinejdžerskih godina koje su bile strašno zlostavljane, fizički i seksualno, i nosile su očigledne fizičke i emocionalne ožiljke kao dokaz. Saznala sam da je seksualno zlostavljanje uobičajeno među devojkama u prostituciji i da je u mnogo slučajeva bilo primaran razlog zašto su napustile svoje domove. (48)

Napustila sam svoj nekoliko meseci nakon očevog samoubistva. U roku od nekoliko nedelja od smrti mog oca, paranoja moje majke i sklonost ka traženju žrtvenog jagnjeta su dostigli vrhunac i bili su potpuno koncentrisani na mene. (67)

***

Prvi put sam počela da radim kao prostitutka jednog toplog sunčanog podneva sredinom avgusta 1991. godine. To podne je neizrecivo promenilo svaki dan narednih sedam godina i nakon toga će uticati na sve dane, koliko god malo ili mnogo ih bilo, pa teško da čudi što mi se urezalo u sećanje.

Predlog mog dvadesetjednogodišnjeg partnera sa kojim sam se psihički borila satima, je odjednom izgledao ostvarljivo, izvodljivo, pa čak i privlačno u nekim svojim aspektima. „Mogla bih da budem ta žena”, mislila sam. „Mogla bih da budem dovoljno jaka za to. To bi stavilo tačku na to što nikad ne znam gde ću spavati, da li će to biti ovaj kauč ili ona klupa. Stavilo bi tačku na stalnu žudnju za nekom jebenom hranom ili cigaretom, i na krađu u kojoj nikad nisam bila dobra. Sve bi moglo da bude gotovo ako bih samo bila dovoljno jaka da to uradim.” Na taj način sam to preoblikovala u pitanje hrabrosti, i posle toga više nije bilo šanse za mene.

Pre nego što se prvi dan završio, bila sam već aktivno uključena u proces isključivanja realnosti onoga što sam proživljavala. Osim toga, sada shvatam da sam, i pre nego što sam stigla u ulicu Benburb, već bila u procesu isključivanja realnosti onoga što sam nameravala da uradim. (91)

Termin koji obično koriste oni koji promovišu prostituciju je „odrasle osobe koje daju pristanak”. To je termin koji treba da bude pažljivo preispitan; prvo, zato što nije moguće pristati na način života koji ne razumeš. Moguće je samo pristati na način života onako kako ga zamišljaš, a nije moguće tačno razumeti prostituciju sve dok niste već uronjeni u nju. Drugo, mnoge prostituisane osobe nisu odrasle, tako da nisu u poziciji da „pristanu” na bilo koji oblik seksa sa odraslom osobom. Takođe, veliki deo odraslih prostituisanih nisu, kao ni ja, bile odrasle kada su prvi put „pristale” na to. (89)

Sada, svih ovih godina kasnije, kao majka, mogu da vidim da je osoba od petnaest godina dete, kraj priče ‒ ali se i dalje borim sa slikom sebe kao tadašnjeg deteta. Moguće da je previše bolno potpuno razumeti, ali otkad je moje dete došlo u iste godine, mnogo je teže okrenuti glavu od te slike. Um neizbežno pravi poređenja. Mislim o tome kako je mlad moj sin bio sa petnaest, nespreman da se suoči sa svetom. (105)

Otkrila sam da nije moguće razumeti koliko je od mog mladog života bilo kontaminirano bez priznavanja koliko sam tada bila mlada, tako da sam primorana da se suočim sa tim. Koliko god surova bila realnost, postoji nešto što je dublje, više uznemirujuće za mene, zato što je postojao određeni ishod na moje uvođenje u ovaj način života, i određeni uticaj koji je imalo: navelo me je da verujem da je to jedini put za mene ‒ da nisam ni za šta drugo. (107)

Na ulici Benburb, zbog toga što su tarife bile niske i zato što nisam dopuštala penetrativni seks, morala sam da trpim da mi telo bude korišćeno od strane do deset muškaraca pre nego što bih zaradila makar sto funti. Zbog toga je rad na ulici Benburb bio posebno iscrpljujuće, turobno i bedno iskustvo, pogotovo kako su dolazili zimski meseci. Teško je opisati koliko prazno se žena oseća nakon što je bila seksualno korišćena od strane deset različitih muškaraca. Naravno, iskustvo se retko zaustavljalo na dogovorenom zadovoljavanju rukom ili oralnom seksu. Čak i kada je muškarac prihvatio da neće stavljati svoj penis u tebe, često ne okleva da gura svoje prste ili druge predmete u tebe, da muči, grize i pokušava da ti gurne jezik u grlo i na sva druga mesta. Bilo mi je muka od njih, od ovih navodno „običnih” klijenata. Tako je bilo od prvog dana otkad sam zakoračila na ulicu. (91)

Često dok sam radila na ulici potencijalni klijenti bi nam prišli i stali toliko blizu nas da smo mogle da osetimo miris znoja sa njihove kože. Stajali bi na nekoliko centimetara, milimetara čak, i piljili i zverali u nas kao da procenjuju nešto posebno primamljivo što bi da izaberu sa police supermarketa; goveđa rebarca, na primer. Svaki deo našeg tela bi prolazio inspekciju, a posebno grudi. Ovakvo ponašanje muškaraca bilo je prosto posledica naše komodifikacije i njihovog tumačenja nje. Njihov stav je izražavao da nas ne smatraju ljudima; bile smo stvari koje se kupuju, i kao bilo šta drugo što je na prodaju, bile smo podložne detaljnom ispitivanju intenzivne inspekcije potrošača. (375)

U bordelima se nekad od žena očekivalo da se postroje dok ih kupac razgleda kako bi odlučio koju će jebati, i dehumanizujuć stav nije ni malo drugačiji unutra, štaviše često je gore, jer okolo nema „normalnih” članova društva koji bi se našli zgranuti ovim.

Sećam se prve devojke koju sam srela na ulici Benburb. Bila je to žena koju je moj partner pitao o tarifama kako bih znala koliko mogu očekivati da naplatim. Imala je dvadeset sedam godina, vitka i privlačna, dobro obučena sa dugačkom smeđom kosom zavezanom pažljivo i sa stilom i uvek je bila savršeno našminkana. Pamtim je iz više razloga. Prvo, zato što je bila prva prostitutka koju sam upoznala. Drugo, zato što se na ulici isticala kao žena koja je veoma vodila računa o svom izgledu, što je tamo bilo nesvakidašnje; treće, zato što je bila neobično ljubazna prema meni, uvek me je pitala kako sam i da li je sve u redu.

Najzad, sećam je se jer ju je silovao i pretukao čovek koji ju je pokupio na ulici Benburb nekoliko nedelja nakon što sam tamo stigla. Bio je to posebno užasan napad. Silovao ju je u više navrata i tukao toliko da je jedva spasila živu glavu. Sećam se da su starije žene pričale o tome i kako je trebalo da prijavi policiji. Činilo se ipak da su one shvatale zašto ona to nikada nije uradila, što je bilo nešto što ja nisam mogla da razumem u tom trenutku. (93)

Nakon što sam se skinula sa ulice i počela da radim u zatvorenim prostorima 1993. godine, otkrila sam da nije bezbednije što se tiče nasilja (iako je svakako bilo sigurnije u smislu izbegavanja hapšenja), dok je degradiranje bilo isto ‒ često i gore. Ne mogu da zamislim ništa manje „elitno” od nekih iskustava koja sam imala na „visokom” tržištu. Istina je da nema ničeg otmenog u razmeni novca za seks i da je okruženje u kom se ovo dešava bez ikakve sposobnosti da utiče na to. (151)

Ljudi koji prostituciju prikazuju kao glamuroznu obično vide prostitutke u pozadini skupih hotelskih foajea; zamišljaju kako one ulaze ili izlaze iz hotela sa pet zvezdica noseći otmena dizajnerska odela i visoke potpetice, ceo izgled istaknut živopisnim crvenim karminom. Ušla sam u više hotela više puta nego što sam mogla da izbrojim noseći otmena odela, visoke potpetice i svaku nijansu karmina. Ništa od toga nije promenilo ono što se dešavalo u mom srcu ili u mom umu i ništa od toga nije pravilo nikakvu razliku u telesnom iskustvu o kakvom se ovde radi; ništa od toga nije bilo od praktične koristi za moja usta, grudi ili vaginu.

Ono što se događalo je ista ona stvar koja se dešavala dok sam podizala suknju u nekoj zabačenoj uličici. Priroda prostitucije se ne menja sa okolinom. Ne pretvara se u nešto drugo jer se tvoje dupe trlja o belu posteljinu umesto o hrapav beton. (164)

Nakon dosta godina provedenih u prostituciji, u eskort agenciji upoznala sam ženu koja je u svojim tridesetim ušla u prostituciju, nakon što joj se brak raspao a muž je ostavio sa nekoliko dece i hipotekom o kojoj je morala da brine. On je oduvek bio taj koji je privređivao dok je ona ostajala kod kuće i odgajala decu. Nije bilo siromaštvo, već upravo strah od siromaštva ono što je ovu ženu oteralo u prostituciju. Njeni strahovi su bili vrlo stvarni. A da li su i njeni izbori?

Ona je zapravo bila u daleko gorem psihičkom stanju od mene, to je bilo očigledno. Bila je nova kada sam je upoznala, stidljiva i ćutljiva, a vremenom postala pričljivija, željna da ostvari neku bliskost sa drugim ženama. Bila je očito usamljena, uplašena i skrhana novom situacijom u kojoj se pronašla. Kad god bi se začulo zvono na vratima gutala je knedlu, tresla se i pokušavala da se umiri pre nego što bi ušla u sobu ‒ Pavlovljev refleks kakav sam mnogo puta videla kod drugih, a i osetila sama. Vrlo brzo je shvatila da joj par čašica vodke može pomoći u tome i mogu vam reći da stvarni pristanak sigurno nije postojao kada bi legla na krevet u bordelu i širila noge pred muškarcima, iznova i iznova ‒ muškarcima koji su vrlo često sami sebe ubeđivali da time što žena koju jebu načelno daje pristanak, postaje nemoguće da je u tom trenutku zapravo zlostavljanju.

Nisam toliko dugo radila sa tom ženom. Nikada nisam imala naviku da ostajem predugo na jednom mestu, ali mogu razumno da pretpostavim šta joj se dogodilo, jer sam često bila svedok istom scenariju. Bila bih spremna da se kladim da je ostala u prostituciji, jer nije imala drugog izbora osim da to učini: mogu da se kladim i da je ona, kao i mnoge pre i posle nje, polako otupela na prostituciju, jer je prosto morala. U tom trenutku, kada bi njene ruke i glas prestali da se tresu i muškarcima je bilo lakše da poveruju da imaju seks sa pristankom, da li je to značilo da je pristanka zaista i bilo? Naravno da ne. Ona se samo navikla na to, kao i sve mi, postala je spretnija u prikrivanje svoje ranjivosti, tako što bi skrivala prirodu seksa bez pristanka. Ne možemo govoriti o izboru a da se ne osvrnemo na to da li postoji stvaran izbor, jer kada žena nema mogućnost da izabere među opcijama između kojih i zaista ima smisla birati, teško da može istinski pristati na jedini „izbor” koji joj je dat. Drugim rečima, ako žena nema stvaran izbor, onda kao da ga nema uopšte. (261)

Uverenje da žene u prostituciji imaju kontrolu nad situacijom nema nikakvog uporišta u realnosti, ali ima dve praktične funkcije (povezane ali ipak različite): da opravda ekonomsko i seksualno zlostavljanje žena od strane muškaraca i da zamagli suštinu prostitucije, što je komercijalizacija seksualnog zlostavljanja. (278)

S obzirom na to da žene ulaze u prostituciju da bi ispravile stanje finansijskih poteškoća, jasno je odakle dolazi ideja o kontroli. Žena u prostituciji sada može da nahrani svoju decu, može da plati račune, da otplati hipoteku. Tu se javlja osećaj uvođenja reda, posledično i osećaj kontrole nad situacijama. U ovom najosnovnijem smislu ona jeste ostvarila neku kontrolu, ali u tome je srž, i to okrutna: samo dok ostaje u prostituciji ona tu kontrolu može da održava. [...] To je direktna razmena: prostitucija za siromaštvo. (219)

Vrlo često ti bude hladno, budeš mokra, budeš umorna, bude ti dosadno, budeš depresivna i svi ovi faktori bi igrali ulogu u tvojoj odluci da li ćeš ući u automobil kupca ili ne. Ponekad, dok sam drhtala na hladnoći, samo to što sam mogla da osetim toplinu koja je izbijala kroz spuštene prozore vozača bi prevagnulo da ipak uđem u auto. Mnogo puta sam ušla u automobile kupaca protiv svoje bolje procene, jer nisam zaradila dovoljno novca. Sigurno je nedostatak kontrole očigledan kada žena rutinski mora da se odriče sopstvene bezbednosti? (285)

***

Jedne večeri, pre nekoliko godina, u pijanom stanju, jedna od mojih sestara me je pitala: „Da li si ikada bila silovana ili zlostavljana ili nešto slično? Znaš da možeš pričati sa mnom o takvim stvarima.” Ako su prostituisanim ženama usta začepljena, a ja pouzdano znam da jeste tako, kada zamislim tu sliku žene sa začepljenim ustima vidim da je društvo zauzelo jedan kraj čepa, a prostituisana žena drugi i da su se udružili da zajedno vežu čvor. Još uvek je bio čvrsto pričvršćen onog dana kada me je sestra pitala da li sam ikada bila silovana (iako sam u tom trenutku bila nekoliko godina izvan prostitucije), tako da nisam mogla slobodno da izrazim prvu misao koja mi je pala na pamet, a to je: „Svakog dana.” (174)

Povlačenje paralela između „konvencionalnog” seksualnog zlostavljanja i nasilja i seksualnog zlostavljanja i nasilja u prostituciji je nešto od čega bi mnogi prezali. Taj osećaj opreza rađa se iz straha od ismevanja. Ne mogu sebi priuštiti da se klonim podsmeha ovde; sprečilo bi me da kažem istinu. Tradicionalno shvatanje žrtve zlostavljanja je takvo da su to osobe koje ni u kom smislu ne uzrokuju zlostavljanje koje im se dešava, a, opet, mi žene smo prenosile svoja iskustva jedna drugoj, iznova i iznova, jezikom zlostavljanih. U razgovoru o seksualnim radnjama na koje su naša tela bila primorana, koristile smo izraze poput: „odvratno”, „užasno”, „ogavno”, „mučno”. Kada bismo govorile o posebno nasilnim klijentima, obično smo koristile izraze kao što su: „kopile”, „ološ”, „prljava svinja” i „životinja”. Čula sam ove reči od nebrojano mnogo žena; ali u svoj toj deskriptivnoj terminologiji, jedna reč koju bih retko čula jeste bila reč „zlostavljanje” i znam i zašto. To je bilo zbog sekundarne dinamike koja je zapravo pogoršala naše zlostavljanje. To je bilo to, i bilo je srceparajuće; to što smo, zbog naše „profesije” bile onemogućene da polažemo prava na sopstvena iskustva nasilja.

Ono što zapravo radite dok se prostituišete je da odobravate i prihvatate plaćanje za seksualno zlostavljanje sopstvenog tela. Prolazite kroz sva osećanja koja dolaze sa seksualnim nasiljem, ali ste tim dozvoljavanjem praktično sebe ućutkali. Doslovno prodajete svoje pravo na slobodu da se izrazite. (176)

Dakle, kada mi je sestra postavila to pitanje, imala sam veliki problem da joj odgovorim iskreno. Koliko puta sam imala prste i predmete nasilno gurnute u mene, protiv moje volje i van dogovorenog ugovora? Ili bilo koja od drugih bezbroj stvari koje su nepoznati muškarci slobodno radili sa mojim telom zarad svog zadovoljstva. Da li je to bilo seksualno zlostavljanje? Već sam bila plaćena. Ti ljudi su želeli dodatnu „zabavu” za svoj novac. Bilo je više od onog na šta sam prvobitno „pristala”. Bilo je više od onoga za šta sam bila plaćena. Bolelo je kao seksualno zlostavljanje. Oštetilo me je kao seksualno zlostavljanje. Bilo je degradirajuće kao seksualno zlostavljanje. To jeste bilo seksualno zlostavljanje. Znam šta mi se desilo, ali u očima društva i u očima zakona, koji su ovde parametri? Ali da sam toliko insistirala i rekla da sam svaki od tih puta bila seksualno zlostavljana, postojao bi glas u mojoj glavi koji bi mi rekao da bih tako izostavila najveći deo slike, što je bilo da seksualna eksploatacija jeste seksualno zlostavljanje. Udahnula sam, pribrala se i objasnila da je prostitucija seksualno zlostavljanje – plaćeno seksualno zlostavljanje. Ova istina se dugo kuvala u meni… (182-3)

Sama priča o pokušajima da se smanji nivo nasilja u prostituciji je beskorisna i besmislena. Da se u prostituciji nikada nije naišlo na fizičko nasilje, da niko nije digao ruku na ženu u istoriji prostitucije, nasilje bi i dalje bilo neizbežno za prostituisane žene, jer prostitucija jeste nasilje nad ženama. Moji stavovi o nasilju u prostituciji su poprilično usklađeni sa stavovima žena koje su napisale sledeće reči:

„Mi koje smo preživele prostituciju i trgovinu ljudima okupljene na ovoj konferenciji za novinare, izjavljujemo da je prostitucija nasilje nad ženama. Žene u prostituciji se ne probude jednog dana i ‚odaberu’ da budu prostitutke. Umesto nas je biraju siromaštvo, seksualno zlostavljanje iz prošlosti, makroi koji iskorišćavaju našu ranjivost i muškarci koji nas kupuju za seks u prostituciji.”

Manifest Koalicije protiv trgovine ženama sa Ženske konferencije, 2005. godine (209)

***

Na početku bavljenja prostitucijom, u ranim tinejdžerskim godinama, pre nego što sam naučila da ugušim bilo kakvo ispoljavanje emocija pred klijentima, upoznala sam muškarce koji su se izvesno sladili očiglednošću mog manjka volje. Zar to nije bilo zlostavljanje? I kasnije, kada sam naučila da ne pokazujem svoju nevoljnost, već da se prosto prikažem beživotnom i hladnom, nalik lutki iz izloga, da li se njihovo zlostavljanje pretvorilo u nešto drugo? Ljudi imaju pravo da sami odluče šta će misliti, ali sećajući se tih muškaraca i tih momenata, za mene nema ničeg jasnijeg od nasilničke prirode njihovih poriva. (179)

Zavisnost od droga i alkohola, potpuno uništeno samopouzdanje, razoreno samopoštovanje, fizičko samopovređivanje, samoubilačke misli; sve ovo je dobro prepoznato kao „plod” seksualnog zlostavljanja. Sve ovo sam videla u izobilju u prostituciji.

Bez obzira na to šta neko kaže, meni je jasno da kada osoba mora da vežba i da usavršava stanje mentalnog isključenja (kao što to jako često rade prostitutke) kako bi izdržala seksualne radnje koje trpi, ta osoba jeste zlostavljana. (181)

Prva stvar kojoj prostitucija podučava ženu je metoda emocionalnog odvajanja; prva stvar koju će ona naučiti jeste kako da je usavrši. Ali ovo je samo njeno ojačavanje; odvajanje od sebe dešava se pre prvog čina i to je, za veliku većinu žena, jedini način na koji prostitucija postaje moguća. U trenutku kada žena prvi put ignoriše svoje prirodno gađenje i ipak nastavi dalje, počinje njeno razdvajanje od sebe. Ono počinje zanemarivanjem sopstvenih osećanja; te se tako razdvajanje sopstva prvo manifestuje u razdoru između unutrašnjeg instinkta i spoljašnjeg ponašanja. Počinje u trenutku kada svesno odvojimo ono što želimo od onoga što radimo, a prostituisane žene su daleko od toga da budu jedine žene koje to čine. (230)

Žena koju sam poznavala, a koju je očuh seksualno zlostavljao sa njenih trinaest godina, […] nikada nije koristila reč „silovanje” kako bi opisala svoje iskustvo, i nije ni bilo potrebno; njeni postupci su govorili umesto nje.

Ona i ja smo bile bliske, bile smo prijateljice, i ispričala mi je detalje svog zlostavljanja i kako je ono uticalo na nju. Njen očuh bi uvek koristio priliku da je zlostavlja tokom dana, kada je njena majka zbog posla bila van kuće. Nije iznenađujuće to da je počela da povezuje seks u toku dana sa degradacijom, poniženjem i traumom. Imala je dugogodišnjeg partnera većinu godina koliko sam je poznavala i poverila mi se da bi s njim mogla da ima seks jedino noću. Nije mogla da podnese da je on dodiruje intimno tokom dana.

S druge strane, u sklopu posla, mogla je da radi kao prostitutka u toku dana. Radila je u dvadesetčetvoročasovnoj ulici Dablina od kasnog jutra do kasnog popodneva i obilazila kuće i hotele tokom dana. Prostituciju je doživljavala kao seksualno zlostavljanje, a seksualno zlostavljanje je moralo da bude držano tamo gde mu je mesto. (187)

Prostituciju i silovanje često razdvaja logična činjenica da su kupiti nešto i ukrasti nešto dve različite stvari; ali kada razmotrimo da je seks kupljen u prostituciji istog tipa kao seks ukraden silovanjem, seks koji je, kako to kaže Ketlin Beri „...bestelesan, izveden na telima žena koje, za muškarce, ne postoje kao ljudska bića, te muškarci uvek imaju kontrolu” – tada razumemo kako je duboko traumatično za žene čija se tela koriste na taj način. Kada razumemo da plaćeni seks u prostituciji deli toliko puno karakteristika sa seksom ukradenim silovanjem, ima smisla da toliki broj prostituisanih žena povlači jasne paralele između ova dva iskustva. Jedna žena je opisala svoje iskustvo seksa u prostituciji veoma jasno kada ga je nazvala „plaćeno silovanje”. Kanadska aktivistkinja Triša Bapti koja je prvi put prostituisana još kao dete iskustvo opisuje kao „unapred plaćeno silovanje”. Druga žena ga je opisala kao “potpisivanje ugovora za silovanje” a ja sam za „Ajriš egzaminer” 2012. napisala članak u kome sam prostituciju opisala kao „silovanje zarad preživljavanja”. (185)

Otkrile smo da je novac kojim smo bile plaćene viđen kao da ima, kako je to opisala Ketrin Mekkinon „magičnu moć” koja „rastvara” naša seksualna zlostavljanja; da je trebalo da ukloni psihičku patnju zbog toga što moramo da zamišljamo sebe negde drugde dok hrpa stranaca vođena prezirom masturbira po nama ili u nama. Ova mišljenja mi se prirodno gade, i kada ih čujem, um mi prikazuje nalet slika koje bi im protivrečile. One su veoma velikog broja, i svaka je podjednako užasna kao ona koja joj sledi, ali dok sedim ovde i pišem, jedna se posebno izdvaja. To je slika koje sam se setila mnogo puta od kada sam je prvi put videla. To je bio pogled u očima druge prostitutke povijene na sve četiri dok se muškarac koji kleči iza nje zabija u nju. Zatekla sam ih u bordelu, ne znajući da je iko tamo, a ona je bila pozicionirana na podu okrenuta ka vratima kroz koja sam upravo ušla.

Oči su nam se susrele samo na trenutak pre nego što sam zatvorila vrata, ali ono što je prošlo između njih u tom deliću sekunde bila je dubina razumevanja koja ne bi mogla bolje biti preneta ni dugim razgovorom.

To je bio momenat u kom sam videla svoje zlostavljanje u njenim očima, a ona je prepoznala svoje u mojima. Taj pogled je bio deljenje najčistijeg nemira, i bio je to trenutak povezivanja koji me nikada nije napustio. Bilo je to priznanje iskustva prostitucije. (450)

***

Nakon Zakona o seksualnim deliktima iz 1993. godine, kao i ranije, muškarci su samo bivali opomenuti i rečeno im je da idu svojim putem, dok su žene izvođene pred sudije na dalje ponižavanje ispred sudnica prepunih stranaca. Prvi put kada mi se to desilo nakon primene novih zakona bio je i poslednji jer sam na licu mesta odlučila da pređem u bordele i iako sam povremeno posećivala ulice još nekoliko godina, nikada više nisam radila puno radno vreme na otvorenom. I nikad više nisam morala da se pojavljujem na sudu zbog prostitucije. [...] Koliko god bilo očigledno da su muškarci uvek inicirali razmenu, znale smo da će im biti priušten znatno drugačiji i daleko manje osuđujući tretman nego nama ženama, što je bio uobičajen deo našeg sveta. To je bila diskriminišuća situacija i i dalje je. Što se tiče zakonodavstva o dekriminalizaciji, danas imam iste stavove kao 1990-ih kada sam i sama bila prostitutka, i to je ne, ne podržavam je, jer podržavati dekriminalizaciju znači podržati samu prostituciju. Ono što sam uvek u potpunosti podržavala je kriminalizacija kupovine seksa. (333)

Ako je prostitucija običan posao, trebalo bi da možemo da govorimo o tome koje su veštine potrebne za prostituisanje. Prema Organizaciji žena koje su preživele prostituciju (WHISPER) takve veštine bi uključivale: vršenje seksualnih činova, simuliranje seksualnog užitka, izdržavanje svih vrsta telesnih povreda i dopuštanje da vaše telo koristi druga osoba na bilo koji zamisliv način. Takva dela se nazivaju uznemiravanjem i zlostavljanjem kada nije uključena razmena novca. (361)

Kada se muškarac odluči na seksualni čin i na naknadu koju je spreman da plati za njega, vrlo često, zapravo skoro uvek, neće biti zadovoljan da ostane unutar granica dogovorene seksualne razmene. To će dovesti do toga da on grubo, iznenada i bez lubrikanta gurne svoje prste u vaš anus ili vaginu. Dovešće do toga da on otrgne kondom neposredno pre nego što doživi orgazam, tako da može da ejakulira u vaša usta i/ili preko lica/grudi. Dovešće do toga da on zgrabi vaš potiljak i gura ga nadole dok gura svoj penis u zadnji deo vašeg grla koliko god je to moguće. U ovim situacijama javlja se intenzivna mučnina, i kao posledica, veština neophodna za prostituciju je sposobnost da kontrolišete svoj refleks za povraćanjem. Ponekad se ovi napadi prolongiraju kako bi klijent koji plaća mogao da uživa u dubokom zadovoljstvu koje dobija vašom degradacijom. U ovim situacijama postoji intenzivna želja za plakanjem, i kao posledica, veština neophodna za prostituciju je sposobnost da se ta želja obuzda. U bilo kom datom trenutku biće mnogo potrebe za panikom da se pobegne od situacije. Ovo je prirodna reakcija bežanja koju doživljavaju svi ljudi u pretećim ili seksualno odbojnim situacijama. Nije moguće prepustiti se toj reakciji u prostituciji. I kao posledica, neophodna veština za prostituciju je sposobnost da se psihološki odvojite od svog okruženja; da se odvojite od svoje neposredne stvarnosti; da se pretvarate da se to ne dešava.

Da sumiram:

Veština da kontrolišete svoj refleks za povraćanjem.

Veština da obuzdate svoj poriv za plakanjem.

Veština da se disocirate od svoje trenutne realnosti.

Ovo je set veština za prostituciju. Ovo je set veština neophodan za obavljanje onoga što bi neki ljudi voleli da normalizuju kao „seks rad”. (363)

Iz svog iskustva prostitucije i života nakon prostitucije naučila sam da su oni koji zastupaju argument za legalizaciju prostitucije vrlo često korisnici prostitucije sa određenim planom i odgovarajućom fiksiranom perspektivom. Oni će se ugurati tu i spojiti svoje argumente sa onim dobronamernim ljudima (koji nisu u pravu), koji predlažu legalizaciju i regulaciju kao vid društvene kontrole, a skrivaće se iza obrazloženja onih ljudi koji nisu dovoljno upućeni u temu, a koji pretpostavljaju da su ove kontrole od koristi za prostituisane žene. Za mene je frustrirajuće i tužno saznanje da ima mnogo ljudi koji se, iz iskrene brige o prostituisanim ženama, zalažu za legalizaciju sa pogrešnom pretpostavkom da bi trebalo uzeti ono što nije u redu u prostituciji i na neki način to ispraviti. (351)

Lobi koji se zalaže za prostituciju bi rekao da patim od štetnih efekata „stigme kurve”. Ne. Jedine loše posledice od kojih sam patila bile su loše posledice prostitucije, i ne bih želela da to postane više fiksirano, postavljeno ili uspostavljeno u mom životu nego što je već bilo. Oni koji bi podržali legalizaciju iz razloga što se saosećaju, treba da razmotre ovo: „prostitutka” nije oznaka koju većina prostituisanih žena želi da ih prati zauvek, i ne bi trebalo da im se nameće. U tome nema saosećanja.

Treba uzeti u obzir i ovo: pod prostitucijom koju sponzoriše država, muškarci su oslobođeni odgovornosti jer je zakonski, a mi treba da pretpostavimo i moralno, savršeno prihvatljivo platiti korišćenje tela druge osobe za seksualno zadovoljenje.

Biti prostituisana je dovoljno ponižavajuće; legalizovati prostituciju znači tolerisati to poniženje i osloboditi krivice one koji ga nanose. To je mučna uvreda. (356)

Zemlje u kojima većinsku vlast čine muškarci sprovode legalizaciju prostitucije zastrašujućom brzinom širom Zapada. Gde je ženski revolt prema svemu tome? Ne postoji rasprostranjeni ženski otpor, jer se ženska seksualnost toliko dugo posmatrala kao roba da su žene počele da veruju u neophodnost posebne klase žena da je obezbedi.

Ako žena toleriše ovakav tretman drugih žena, ako ga prihvata pod zastavom ‚liberalizma’ ili bilo čega drugog, onda mora prihvatiti i to da je ona sama od prostitucije udaljena samo nedostatkom okolnosti neophodnih da je tamo smeste. Ako bi se ove okolnosti ikada dogodile, i njeno telo bi bilo jednako dobrodošlo za mučenje, sisanje i jebanje od strane klijenata javnih kuća, a isto tako bilo bi omalovažavano od muškaraca koji traže „ženu za brak”. Prihvatanje prostitucije čini sve žene potencijalnim prostitutkama u očima javnosti, jer postoje samo dva uslova da žena radi u javnoj kući: jedan je da su se okolnosti tako postavile (i ko zna kada se to može dogoditi, bilo kojoj od nas? ), a druga je da ima vaginu. (297)

Praksa da žene budu sklone da traže, punu i kao feminističko pravo, ‚slobodu’ da se izlože zlostavljanju seksualne, fizičke, duhovne i psihološke prirode od strane muškaraca postoji samo u glavama onih koji ne shvataju (ili odbijaju da shvate) osnovnu premisu feminizma, a to je oslobođenje žena, praćeno promocijom ženske ravnopravnosti, uključujući i upravljanje sopstvenom seksualnošću. Upravljanje sopstvenom seksualnošću je moguće za bilo koga samo onda kada nisu prinuđeni da donose odluke u vezi sa svojom seksualnošću na osnovu okolnosti koje su van njihove kontrole. Sasvim jasno, neophodni uslovi za autentičnu seksualnu autonomiju ne postoje u prostituciji. Oni ne postoje u letimičnom pogledu na prostituciju, a ne postoje ni u proživljenom iskustvu prostitucije.

Prava ove pseudofeminističke teorije ne odnose se na žene i sigurno se ne odnose na feminizam; ona se odnose na prijapsku prirodu muške seksualnosti vođenu ubeđenjem da polažu pravo na to, tako da bi trebalo da bude očigledno kome je ova teorija osmišljena da služi. Korišćenje žena u prostituciji od strane muškaraca je očigledno značajno pitanje roda i nejednakih odnosa moći, pa mi je zabavno da razmatram šta bi prvobitne pokretačice ženskog pokreta mislile o tome da su ‚prava’ žena da se prostituišu uokvirena kao feministički ideal! (326)

Uverenje da dekriminalizacija i legalizacija služe za zaštitu prostituisanih žena je još jedan od mitova o prostituciji, i to posebno opasan mit. Od legalizacije, trgovina ljudima je eksplodirala ‒ u Australiji, na primer. (335)

U slučaju Australije, legalizacija prostitucije u Viktoriji izazvala je toliku eskalaciju broja javnih kuća da je brzo nadmašila mogućnost sistema da ih reguliše, a ove javne kuće postale su leglo organizovanog kriminala, trgovine ljudima, korupcije i prinude. Daleko od toga da predstavlja neku vrstu zaštite, međunarodna istraživanja pokazuju da legalizacija zapravo olakšava trgovinu ženama i decom radi prostitucije. (336)

Jako dugo jedina zemlja za koju sam znala da je postupila časno u svom zakonodavstvu po ovom pitanju bila je Švedska. Švedska pravna ekspertkinja i aktivistkinja Gunila Ekberg veoma je jasno iznela švedski stav prema prostituciji:

U Švedskoj se podrazumeva da svako društvo koje tvrdi da brani principe pravne, političke, ekonomske i socijalne jednakosti za žene i devojčice mora da odbaci ideju da su žene i deca, uglavnom devojčice, roba koja se može kupiti, prodati i seksualno eksploatisati od strane muškaraca. Učiniti suprotno znači dozvoliti da posebna klasa žena, a posebno žena i devojaka koje su ekonomski i rasno marginalizovane, bude isključena iz ovih mera, kao i iz univerzalne zaštite ljudskog dostojanstva sadržane u korpusu međunarodnih instrumenata o ljudskim pravima razvijenih tokom proteklih 50 godina.

Švedska je 1999. godine uvela svoj revolucionarni zakon koji zabranjuje kupovinu seksualnih usluga. Međutim, Švedska nije prosto zabranila korišćenje prostituisanih osoba, već ih je i dekriminalizovala, i to je učinila uz donošenje mera koje su pomagale ženama u oblastima obuke, obrazovanja itd. To je bio zakon vredan divljenja. Nakon toga prošla je puna decenija pre nego što bi bilo koja druga zemlja sledila njihov primer. (338)

***

Već sam objasnila većinu razloga zbog kojih sam napisala ovu knjigu. Postoji još jedan, a koji je verovatno najvažniji. U mislima vidim metaforu zapaljene zgrade i znam da ako imate sreće da pobegnete iz zgrade koja gori, ono što je ispravno uraditi je da upozorite druge da je u toj kući požar. Na taj način postoji nada za one koji su još uvek zarobljeni unutra. (465)

Literatura: Rachel Moran, Paid For: My Journey Through Prostitution. W. W. Norton & Company, New York: 2015.