Protiv ideologije neverovanja ženama

Tekst: Jelena Riznić i Milena Milojević, Verujem Ti

Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Vizuelni tim Andrea Dvorkin u svojoj knjizi „Naša krv: proročanstva i diskurs seksualnih politika” govori o patrijarhalnom urušavanju intelekta žena koje se sprovodi „sve dok žene ne prestanu da veruju sopstvenoj percepciji, sve dok žene ne prestanu da cene svoje kreativne impulse, sve dok ne prestanu da se oslanjaju na sopstvenu kritičku aparaturu, sve dok ne prestanu da održavaju svoju imaginaciju – tako da se žene više uopšte ne usude da poštuju svoje intelektualne kapacitete”.

Prilikom razumevanja osnova seksualnog nasilja u patrijarhatu bitno je imati na umu da, mnogo pre nego što muškarac počini zločin silovanja, postoji kontinuum uslovljavanja ženskog intelekta sa funkcijom kreiranja savršene žrtve. Žrtva je savršena u odnosu na potrebe zlostavljača. Žrtva je savršena onda kada ne veruje samoj sebi. Žrtva je savršena onda kada ne veruje drugim ženama. Žrtva je savršena onda kada ćuti. Silovatelj, s druge strane, ne mora previše da radi na ispunjenju svojih potreba, socijalizacija devojčica u patrijarhatu najčešće uradi suštinski deo posla. Pomeranje granica devojčica do tačke stvaranja nepoverenja u sopstvene intelektualne sposobnosti, instinktivne reakcije i autentične želje je transgeneracijski patrijarhalni poduhvat. Granice se zamućuju svakog puta kada se devojčici kaže da izdrži poljupce, dodire, štipanja odraslih osoba, iako je njoj neprijatno; podsetićemo je da je, više od njene sopstvene neprijatnosti, bitno ne prouzrokovati neprijatnost kod druge osobe. Granice se pomeraju onda kada devojčica progovori o svojoj neprijatnosti, a patrijarhat joj odgovori da umišlja, izmišlja ili preteruje. Ipak, kako se to kaže – „žensko dete, tuđa večera” – pa granice samopoštovanja i vere u sebe moraju biti pomerene ako žensko dete treba da pripada svakome, osim samo sebi.

Kada kasnije u životu devojčice dođe do seksualnog nasilja, ona je već naučena da se ne suprotstavlja silovatelju, da ćuti i čuva tajnu koja štiti silovatelja ili da uopšte ne veruje sebi (šta ako ona ponovo preteruje ili umišlja, možda to nije bilo tako strašno).

Razmislimo na trenutak o stepenu licemerja u ovom svetu. Deo patrijarhalne socijalizacije devojčica, osim konstantnog kršenja granica, tiče se i učenja o tome da je ovaj svet nebezbedan za nas. Iako je i tu reč o prebacivanju odgovornosti za potencijalno nasilje na nas same, upozorenja postoje. Kada nam mame ili bake ili komšinice ili neke druge žene u životu kažu da ,,sedimo pristojno” odnosno da ,,prekrstimo noge”, one nam šalju poruku da svojim pokretima tela možemo nekoga ,,navesti” da nas povredi. Kada nam govore da ne oblačimo kratke suknje, poruka je ista – naše telo može izazvati nekoga. Kada nam kažu da moramo da budemo ,,pristojne” pred muškim članovima porodice, one strahuju da i oni mogu biti potencijalni nasilnici. Kada nam govore da se ne krećemo same kasno uveče, one nam poručuju da je svet nebezbedan za nas i da mi to prosto moramo da prihvatimo. I ne treba kriviti nijednu ženu što to znanje prenosi dalje: zato što su i same tako učene i u tim upozorenjima ima istinske brige za devojčicu (pored nenamerne reprodukcije patrijarhalnih vrednosti i ideologije neverovanja ženama). Slična ,,upozorenja” devojčice dobijaju i u javnoj sferi, kroz različite medije, u školama i kroz mnoge druge agense socijalizacije koji ovu ideologiju svesno i namerno reprodukuju.

Šta se dešava kada zapravo progovorimo o nasilju koje smo doživele? I pored svih ovih upozorenja o tome da je svet nebezbedan za žene, i pored jasne priče o tome da do nasilja može doći u svakom trenutku, da opasnosti ima oduvek, ali da se pojavni oblici menjaju, svi ovi agensi socijalizacije koji su nas učili o tome odjednom negiraju ne samo naše iskustvo, nego uopšte i mogućnost dešavanja nasilja. Svet odjednom postaje predivno mesto za svaku devojčicu. Svako pravo je odjednom izboreno. Nasilnika odjednom nema. Ima samo nas koje želimo da uništimo ugled jednog muškarca, nas koje želimo pažnju, nas koje lažemo.

Zato je priča o nasilju koje smo doživele – revolucionaran čin. Kada jedna od nas progovori, taj glas nadjačava glasove svih onih koji kažu ,,ti si kriva”, ili koji pitaju ,,šta je do sada čekala?”. To je glas slobode i hrabrosti, ne samo te žene, već polovine čovečanstva. Možda nije svaka od nas doživela neki oblik nasilja, ali svaka od nas poznaje ženu koja jeste i svaka od nas se jeste barem jednom u životu uplašila od te mogućnosti. Kada žena koja je preživela nasilje progovori o tome, ona daje svoj glas svim tim ženama; ona govori u ime svake od nas.

„Imala sam sreće da mogu da pričam sa njom i shvatila sam da bi moje iskustvo moglo da bude značajno za veliki broj žena. Počela sam više da verujem sebi.”

Ovim rečima Andrea Dvorkin zaključuje šta se desilo onda kada je poznanici ispričala svoje iskustvo seksualne eksploatacije. Razmena iskustva seksualnog nasilja sa drugim ženama, postepeno može vratiti ono što nam je patrijarhalna socijalizacija oduzela – veru u sebe i veru u druge žene. Mi, žene koje su preživele seksualno nasilje i mi, feminističke aktivistkinje, umorne smo od postojanja u sveprisutnom neverovanju. Naša svakodnevna realnost seksualnog nasilja sveprisutno se negira, negiraju je nama najbliži ljudi, negiraju je nepoznati ljudi, negiraju mediji i negiraju institucije, ali je mi više nećemo ni negirati ni umanjivati. Mi, žene, govorimo istinu. Ne umišljamo, ne izmišljamo i ne preterujemo. Nasilje koje smo preživele je baš takvo kakvo mi kažemo da jeste.

Mi biramo da verujemo drugim ženama jer znamo da je seksualno nasilje življena stvarnost svake žene. Ono je tu kao mogućnost u svakom trenutku. Seksualno nasilje je način kontrole svake žene, jer dok god postoji mogućnost da ga ijedna od nas doživi, nijedna od nas nije slobodna. Mi zato biramo svakog dana da verujemo ženama koje su o tome progovorile, da verujemo ženama koje imaju manje društvene moći. Verujemo im jer znamo koliko je snage i hrabrosti potrebno za priču o nasilju u svetu koji nasilje negira ili opravdava, a žrtvama ne veruje. Verujemo jer želimo da stvorimo siguran prostor za svaku ženu koja je preživela nasilje, a koja se plašila da progovori, za svaku ženu koja će nažalost biti žrtva nekog nasilnika, a koja neće biti sigurna da će je iko saslušati. Verujemo jer je bitno iskoreniti muško nasilje ali i pomoći ženama u isceljenju. Zato hvala Mariji Lukić, Danijeli Štajnfeld, Mileni Radulović, Ivi Ilinčić, hrabrim Petničarkama i svim anonimnim žrtvama Branislava Lečića i Miroslava Aleksića koje su pustile glas i nadjačale sve nasilnike i one koji ih brane.

Iako je sav naš feministički rad usmeren na razbijanje ideologije neverovanja ženama, više nego ikada je potrebno da podsećamo na sve ove stvari. Ovo je nedelja u kojoj se sećamo Andree Dvorkin, feministkinje koja je svoj život posvetila borbi protiv patrijarhata i ideologije neverovanja ženama. Istovremeno, ovo je i nedelja u kojoj počinje sudski proces protiv Miroslava Aleksića, još jednog muškarca koji je iskoristio svoju poziciju moći kako bi zlostavljao devojčice i žene. U petak, 1. oktobra 2021. godine, počinje proces protiv ovog nasilnika, ali i protiv čoveka na čiju su stranu stali mnogi nakon što su o nasilju koje su od njega preživele progovorile Milena Radulović, Iva Ilinčić i žrtve koje su ostale anonimne. Zato više nego ikad moramo da se borimo protiv ideologije neverovanja ženama i da jasno i glasno stanemo na stranu Milene Radulović, Ive Ilinčić i svih drugih anonimnih žrtava Miroslava Aleksića.

Pozivamo vas da stojite solidarno sa svim ovim ženama i da jasno i nedvosmisleno iskazujete svoju solidarnost tokom trajanja procesa. Početak sudskog procesa znači da će ženomrzački glasovi koji brane Miroslava Aleksića i druge silovatelje biti aktivni i jaki, ali naši glasovi solidarnosti nadjačavaju sve ovo zato što je solidarnost ženska snaga!