Seks-rad: najstarija opresija, ne najstarija profesija (2)

Deo drugi:

Ako ne nazovemo stvar pravim imenom, nikada nećemo doći do rešenja

Razmotrimo sledeće: šta se može zaključiti o nekom pojmu iz njegove istorije? „Seks-rad” nije neutralan ili objektivan pojam, nego je direktno nastao iz pro-prostitucionog pokreta sedamdesetih godina u Americi, koji je došao u direktnu koliziju sa tzv. drugotalasnim feminističkim pokretom protiv pornografije, na čijem čelu su bile Andrea Dvorkin i Katrin Mekinon. Mediji su njihov pokret nazvali antipornografskim, dok su suprotstavljeni, pokret koji je bio za seks-rad, nazvali „seks-pozitivni” pokret. Time je već stvorena lažna dihotomija, jer antipornografski ne znači i antiseks, kao što ni pro-prostitucioni ne znači seks-pozitivni. Drugotalasne feministkinje su vređane i klevetane kao puritanke koje mrze žene i sprečavaju ih da budu slobodne, dok su proponenti i proponentkinje „seks-rada” bili predstavljeni kao liberalni pokret koji se bori za promenu. Ovaj konflikt, ponekad popularno nazvan „feministički seks-ratovi”, završio se porazom drugotalasnog feminizma i smatra se njegovim istorijskim krajem (i početkom tzv. trećetalasnog feminizma). Suštinski, razlog zašto su Dvorkin i Mekinon izgubile ovaj kulturološki rat je to što su se zahtevi „seks-pozitivnog” pokreta podudarili sa interesima vladajuće klase: neoliberalnim kapitalom, predstavljenim establišmentom, i pornografskom industrijom, koja je tih godina doživela svoj istorijski procvat. Ovo je bio period uspona Regana u SAD i Tačer u Velikoj Britaniji, početak neobuzdanog neoliberalnog kapitalizma, koji je definitivno srušio sva nastojanja da se izgradi ujedinjeni, složni svet posle Drugog svetskog rata zasnovan na kolektivnom naporu i solidarnosti. Krajem sedamdesetih, Zapad je obuzela još jedna recesija praćena nezaposlenošću kakva nije viđena još od Velike depresije i Tačer/Regan su se predstavili kao surovi, ali pravedni i neminovni, spasioci poretka.

Ranije tokom sedamdesetih, žene su počele da zauzimaju radna mesta i javni prostor i izborile se za mnoga prava nezamisliva samo deset godina ranije (poput socijalnih davanja za majke, pravo na abortus, pravo da im se ne oduzimaju deca samo zato što su lezbejke, pravo da imaju račun u banci, da seksualno uznemiravanje na poslu i da silovanje u braku bude prepoznato kao zločin, itd.). Deo te ženske radne snage sada je trebalo odliti u prostituciju i time ga takođe sprečiti da se bori za pravednije i solidarnije društvo. Proročke su reči Aleksandre Kolontaj: „prostitucija uništava jednakost, solidarnost i drugarstvo dve polovine radničke klase”. Ovaj rat između pro-prostitucionog pokreta i feminizma tinja do danas i dobija na intenzitetu poslednjih desetak godina, sa ponovnim otkrićem drugotalasnog feminizma kao revolucionarnog odgovora na rastuće reakcionarne i regresivne politike širom sveta i sa još jednom veštački izazvanom krizom iz 2008. godine. Iako su ovo društveni pokreti i promene koji su se dešavali u Americi, svedočimo tome da sve što se desi u SAD, preliva se i na ostatak sveta – ovo je imperijalistički aspekt neoliberalnog kapitalizma.

Kao što radikalne feministkinje dobro znaju, opresivni sistemi, uključujući kapitalizam i patrijarhat, veoma su dobri u kooptiranju radikalnih ideja, iz kojih potom iscede sav njihov politički smisao i koriste njihovu ljušturu kao instrument opresije. Feministička borba za izbor (koja je nastala u trenutku kada žene nisu imale izbor da se školuju, zarađuju i imaju kontrolu nad reprodukcijom) pretvorena je tako u mantru „svaki izbor žene je feministički”. Kao što smo videli u jednom od naših prethodnih tekstova, iako pravo na izbor jeste feministička tekovina, nije svaki izbor feministički. Tačer je bila ta koja je savršeno sažela ideologiju neoliberalnog kapitalizma: „ne postoji društvo – postoje samo individue, muškarci i žene”. Naravno, vladajuća klasa zna da je ovo potpuna besmislica, budući da vekovima dobro zna kako da deluje u skladu sa svojim klasnim interesima – važno je samo da radnička klasa bude nepovezani skup individua koji nema kolektivne, klasne interese.

Kada liberalni feminizam kaže „prihvatite izbor svake žene da se depilira, ugrađuje silikonske implante ili prodaje seks kao feministički”, on u stvari šalje poruku neoliberalnog kapitalizma („svi ste vi nepovezane individue i ne postoji zajednički interes koji vas povezuje – ugnjetavačke prakse ne postoje, ne postoji društvo koje ih sprovodi, postoje samo izbori”). Kada zakonodavci i aktivisti i dobronamerni laici koriste izraz „seks-rad” da bi izbegli stigmatizovanu reč prostitucija, oni u stvari služe neoliberalnom kapitalizmu, često to ni ne znajući. Vladajuća klasa, kao što Marks kaže, deluje i tako što proizvodi ideje i samim tim stvara dominantnu ideologiju epohe koja normalizuje i opravdava opresiju. Izraz „seks-rad” je odličan primer ideje koja služi vladajućoj ideologiji, jer istovremeno legitimizuje nasilje i eksploataciju, ali i onemogućuje njihovo pravilno imenovanje, prepoznavanje i borbu protiv njih. I to je genijalnost opresivnih sistema: sposobnost da navedu ljude da uguše sopstvenu moć empatije i nose svoje sopstvene okove, istovremeno oduzimajući drugima sposobnost da opišu i pobune se protiv svoje opresije. Još očigledniji metod opresije je ponuditi delu ugnjetenih ograničene privilegije i tako im stvoriti iluziju pripadanja vladajućoj klasi: na sve ove načine, robovi se sami čuvaju. Zato postoje vlasnice bordela na čelu pro-seks-rad pokreta; zato postoje žene koje kupuju usluge „seks-radnica” i radnika. Indikativno je, međutim, da je ovakvih primera malo. Seks-industrija je muška industrija kao malo koja druga i ovde se nejednakost polova i podela na vladajuću klasu (dominantno mušku) i potlačenu klasu (skoro isključivo žensku) vidi u najoštrijem kontrastu.

Razmotrimo samo značenje reči prostitucija. Prostitucija je izvedena iz latinske reči prostitutus, što znači „onaj koji je postavljen ispred, onaj koji je izložen”. Posmatrajući beskonačne prizore golih ženskih tela izloženih u izlozima bordela u Nemačkoj ili na Tajlandu, neretko u kavezima, bilborde pored autoputeva i reklame koje prodaju ženska tela izlažući ih pogledu javnosti, žene u crvenoj zoni Holbeka, žene ispred bordela u Kalkuti koje mole prolaznike da uđu da bi mogle da prehrane svoju decu, takođe rođenu u bordelima – teško je prihvatiti tvrdnje proponenata „seks-rada” da su se osnovni odnosi moći koji definišu prostituciju tako korenito promenili. Prostituisane su bile prva robovska klasa (pre nego što je razvijen primitivni zatvorski sistem, porobljeni muškarci su bili uglavnom ubijani) i prostituisane su bile prve robinje koje su bile izlagane javnosti radi najosnovnijeg oblika prodaje – prodaje samog tela. Prostitucija i pornografija u lingvističkom smislu su, inače, sestre bliznakinje, jer porne označava, ovog puta na starogrčkom, „ono što se izlaže ispred” – žensko telo koje se izlaže za prodaju. Najniža kasta prostituisanih žena, ekvivalent seksualne stoke, kako to bolno precizno kaže Dvorkin, koja je i sama preživela prostituciju, bile su porne.

Istina je da je izraz ’prostitucija’ povezan sa teškom društvenom stigmom. Niko u feminizmu to ne spori. Niko u feminizmu ne smatra da prostituisane žene treba kažnjavati. Razilaženje nastaje u trenutku kada mi, feministkinje, kažemo da prostitucija postoji da bi se žene ponižavale, odnosno, da bi se utvrdilo i održavalo muško suprematističko društvo. Liberalni feminizam greši kada tvrdi da je osnovni problem prostitucije stigma koja je prati. Prostitucija je stigmatizovana jer su žene stigmatizovane. Ova stigma je naličje muške privilegije zbog koje je prostitucija nastala i zbog koje postoji do danas. Bez stigme, prostitutisani (uglavnom žene, ali i muškarci čija je marginalizacija zbog homoseksualne orijentacije, siromaštva i nedostatka izbora osnov njihove „feminizacije”) više nisu seksualno uzbuđujući za muškarce i prostitucija prestaje da postoji. O tome svedoče i momenti iskrenosti heteroseksualnih muškaraca u privatnim razgovorima („želim da jebem lejdi boja jer tako jebem lepu devojčicu, ali istovremeno i uspostavljam dominaciju nad slabijim muškarcem”) ili na veb forumima „kupaca”; ali i stotine godina umetnosti gde su prostitutke ili gadna niža bića koja zaslužuju seksualno iživljavanje, ili mučenice čija je čista bespomoćnost erotična za muškog protagonistu. Naša analiza muške seksualnosti pod patrijarhatom nam pokazuje da je ta seksualnost umnogome društveno konstruisana, što znači da su kroz kulturu muškarci naučeni da seksualizuju moć. Seksualizacija moći postoji vekovima kao psihološko oružje održavanja muške nadmoći – a sa razvojem i sveprisutnošću pornografije, to je možda očiglednije nego ikad. „Muška dominacija je seksualna”, objašnjava Ketrin Mekinon. „To znači: muškarci pogotovo, ako ne i samo muškarci, seksualizuju hijerarhiju; rod je jedna od hijerarhija.” Ili, sarkastično: „muškarcima ne može da se digne, ukoliko nekoga ne spuste”. Sa druge strane, feministička analiza ženske seksualnosti nam pokazuje da su sve žene, bez obzira na socioekonomski status, poreklo ili etnicitet, socijalizovane tako da vrednuju sebe spram toga koliko su seksualno privlačne muškarcima. To je odlika neslobodnog, bolesnog društva koje suštinski prostituiše (izlaže za eksploataciju) ceo ženski pol. Zato mi nazivamo prostituciju ne najstarijom profesijom, nego najstarijom opresijom. Ali mi takođe tvrdimo, na osnovu antropoloških dokaza, da prostitucija nije univerzalna i nije neminovna, te da je ljudska zajednica dugo postojala i opstajala i cvetala bez prostitucije. Zato mi insistiramo da se izraz prostitucija zadrži i u svakodnevnom jeziku i u zakonu, a ne iz želje da vređamo i ponižavamo prostituisane žene. Bez pravilnog imenovanja pojava i stvari, nemoguće je boriti se protiv nepravde.

Za razliku od novih (a videli smo da su one u stvari stare) osuda da mrzimo „seks-radnice” i da smo „anti-seks” puritanke, mi se zalažemo za istinsko seksualno oslobođenje koje bi samim tim ukinulo potrebu za prostitucijom. Ta potreba je, koliko ekonomsko-institucionalna, toliko i psihološka. Kako bi ovo seksualno oslobođenje izgledalo, dala nam je smernice Dvorkin: muškarci bi morali da se dobrovoljno odreknu i simbolične i praktične moći koja im se daje od rođenja zbog njihove anatomije. Ova reforma seksualnosti bi vodila i drastičnom smanjenju broja abortusa, jer bi muška erekcija i ejakulacija u nezaštićenu vaginu žene, taj čin koji je u patrijarhalnim društvima psihološki, simbolički i arhetipski neraskidivo povezan sa aktom obeležavanja, invazije, posedovanja i dominacije nad ženskim telom, prestao da bude glavna odrednica seksa.

Dobra ilustracija seksualne nejednakosti je opet u jeziku: eufemizmi za penis u patrijarhalnim društvima su redovno koplje, mač ili neka aluzija na reč oružje, a svakako nešto što implicira nasilje i dominaciju. Vagina na latinskom znači omotač, držač, korice (za mač). Ni u jeziku, dakle, žensko telo nije njeno, nego se opisuje jezikom muške polne supremacije – još jedan primer dominantne ideologije koja preko jezika i ideja kontroliše stvarnost.

Seks nije sam po sebi poligon slobode i nije sam po sebi automatski oslobođen političkih uslova spoljašnje sredine u kojoj se odigrava: materijalni uslovi ne iščezavaju magično na vratima spavaće sobe (ili bilo kog fizičkog prostora gde se seks odigrava). Seksualna nejednakost je svuda; i nigde ona nije tako očigledna kao u industriji seksualne eksploatacije žena – eufemistički nazvanoj seks-industrija. Svima nam je jasno da, ako je seksualna želja jednaka i postoji sa obe strane, ne postoje razlozi da se bilo kome plaća za seks. U svim drugim slučajevima, seks između dve osobe gde jedna ne želi seks opisuje se kao silovanje – zašto je tzv. seks-industrija izuzetak? Pristanak se ne može kupiti – jer ako je kupljen, znači da nije dat entuzijastično i slobodno, tj. znači da nije pristanak. Cela tzv. seks-industrija, dakle, životno zavisi i hrani se od nejednakosti seksualne želje, od legitimizacije plaćenog silovanja i degradacije kriterijuma za istinski pristanak. Neironično, izveštaj o autralijskoj seks-industriji kaže da je „budućnost industrije dobra, uprkos kompeticiji koja potiče od neplaćenog seksa”. Rečima Kajse Ekis Ekman: „Prostitucija je… neprijatelj seksualnog oslobođenja, seksualne želje i slobodne volje”. Nije onda začuđujuće zašto je industriji seksualne eksploatacije žena neophodan izraz „seks-rad” u eri razgovora o jednakosti, pristanku, ravnopravnosti, slobodama, itd. „Seks-rad” služi da sakrije istinu o fundamentalnoj nejednakosti i eksploataciji, i istovremeno sprečava otvorenu debatu i kritiku eksploatacije. Ovo suštinski koristi isključivo interesima muškog suprematističkog društva – i dokle god ono diktira uslove odigravanja seksualnog odnosa i postavlja scenu za seksualni čin, nema istinske seksualne slobode. Seksualno oslobođenje bi, dakle, značilo oslobođenje seksualnog čina od svih odnosa moći. Tako bi on bio oslobođen nasilja i vertikalnih hijerarhija (dominantan/submisivan, pasivan/aktivan, maskulini/feminini, „pružateljka usluga”/„kupac usluga”) i postao bi prilika za prepoznavanje ljudskosti onog drugog i nesputana proslava života – i onda kada vodi začeću, i onda kada začeće nije njegov cilj.

U svakom periodu krize patrijarhalno-kapitalističkog društva, vidimo da je prostitucija cvetala kao industrijska grana koja može brzo popuniti ispražnjenu državnu kasu i povratiti narušeno osećanje nadmoći kod muškarca, pogotovo onog koji je psihološki kastriran u ratu ili ekonomskoj krizi koja mu je oduzela posao. I danas je, u senci nove, pandemijske recesije, neophodno da budemo svesni ovih korenitih odnosa moći, nepravde i nejednakosti i da se zalažemo za istinsko oslobođenje – ne za rezignirane kompromise i biranje manjeg zla, a svakako ne za prava povlašćene klase vlasnika bordela i podvodača koji profitiraju od eksploatacije žena, nego za totalnu aboliciju nejednakosti između muškaraca i žena.

Tekst: LasUsurpadoras

Ilustracija: Milica Lazarević

Lektura: Ana Ninković