Zašto je sestrinstvo i moćno i teško: beleške o ženskom prijateljstvu

Prevod: Anđela Kovačević Ilustracija: Kanva

U osnovi našeg pokreta je posvećenost žena ženama. Ako se to shvati ozbiljno, to znači da feministkinje priznaju da su sve žene potčinjene kroz patrijarhat, čak i one koje ne volimo, i da pokret za žensko oslobođenje mora uključiti sve žene, posebno one koje nam se ne sviđaju. Žensko prijateljstvo je u mnogim slučajevima maslinova grančica kroz koju se žene upoznaju sa feminizmom, a osim toga, naši međusobni odnosi postavljaju temelje za naše analize i strategije. Masovni pokret pobunjenih žena i devojaka oslanja se na svest o političkoj prirodi ženskog prijateljstva u svetu koji svesno radi na tome da žene suprotstavi jedne drugima, podstičući nepoverenje i takmičenje.

Žensko prijateljstvo obećava revoluciju među feministkinjama, ali sve to ignoriše veoma stvarne događaje izdaje, slomljenog srca i sukoba između žena. Svaka žena koja je bila aktivna u ženskom pokretu prepoznaće da sestrinstvo nije lako. Očekivanja koja polažemo na sopstvena ženska prijateljstva, posebno među feministkinjama, mogu dovesti do bolnih posledica i rascepa unutar pokreta.

Žensko prijateljstvo kao mesto za revoluciju i povrede nije prošlo nezapaženo od strane feministkinja drugog talasa. Dženis Rejmond – ime koje, kada se izgovori, izaziva reakciju u svačijem umu, najbolje poznata po svojoj neustrašivoj kritici liberalne levice i sposobnosti da predvidi mejnstrim adaptaciju rodne ideologije – pisala je opširno na temu ženskog prijateljstva i naklonosti.

Rejmond pozajmljuje termin gin/naklonost (gyn/affection) da opiše žensko prijateljstvo, termin koji je prva skovala Meri Dejli, neko čiji rad i viziju Rejmond opisuje kao „nadahnjujuć i ohrabrujuć dugi niz godina”, što je jasan pokazatelj prijateljstva koje se oseća između ove dve inteligentne feministkinje. Rejmond koristi termin gin/naklonost da bi razlikovala žensko prijateljstvo od drevnih grčkih tradicija prijateljstva, koncepta koji se prvobitno odnosio na muške filozofe koji drže građansku državu na okupu.

Gin/naklonost kontekstualizuje žensko prijateljstvo unutar feminističkog okvira tako što izmiče ličnom i političkom kretanju žena jedne prema drugoj: „Žene koje utiču na žene stimulišu odgovor i akciju; donose promenu u životu, pokreću i pobuđuju emocije, ideje i aktivnosti koje prkose dihotomijama između ličnih i političkih aspekata naklonosti.” Drugim rečima, potencijal ženskog prijateljstva leži u tome da utičemo, pomeramo, pokrećemo i uzbuđujemo jedna drugu do pune snage, izvan lične prirode ovih veza, i ka potpunijem razumevanju društvenih i političkih moći koje otelovljujemo kroz naše žensko prijateljstvo.

Kada shvatimo politički značaj ženskog prijateljstva, i bilo koje razloge zbog kojih se ta prijateljstva raspadaju ili prestaju, tegoba koja usledi za feministkinje je desetostruko veća od bola kada nas izdaju muškarci. Feministkinje očekuju da će hetero-odnosi krenuti po zlu (platonski, porodični i romantični), i zaista svaki feministički okvir prepoznaje istorijski sukob interesa između muških društveno-političkih prednosti i feminističkog pogleda na svet. Pukotine i naprsline unutar ženskih prijateljstava, a najvažnije između feministkinja, dovode u pitanje naša suštinska uverenja i iskustva sestrinstva koje svi želimo da zamislimo. Grupe se razdvajaju, zauzimaju strane, komunikacija se prekida, a žene se povlače.

Iako ima mnogo toga da se kaže o transformativnom potencijalu ženskog prijateljstva, feministkinje ne smeju da romantizuju tu temu zanemarujući suočavanje sa veoma stvarnim preprekama sa kojima se suočavamo u međusobnom odnosu.

Dženis Rejmond identifikuje tri glavne prepreke koje stoje na putu gin/naklonosti:

Disocijacija od Sveta kroz:

a) Terapiju: iako postoje slučajevi u kojima žene opravdano traže pomoć u terapijskom okruženju, terapija se ovde odnosi na mehanički model samootkrivanja, kao da je sopstvo spoljašnji objekat kome je potrebna popravka. Rezultat toga je, kako Rejmond tvrdi, „terapijsko društvo u kome se samoizlaganje rangira kao jedna od najviših vrlina. Žene moraju sve pokazati i ispričati. Malo toga o telu ili umu može biti misteriozno. Dakle, žene se upuštaju u masivne psihološke striptize koji dele i eksploatišu unutrašnji život.”

b) Relacionizam: ovaj termin identifikuje svođenje prijateljstva na definiciju žene kao da je ona uvek „u odnosu na” nekog drugog. I hetero-odnosi kao i lezbejski separatistički odnosi rizikuju usvajanje profesije „profesionalnog povezivanja”, u kojima se sopstvo predaje u korist usredsređenosti na odnos.

c) Kvarenje izjave „lično je političko”: ovaj poznati poklič feminističkog pokreta ključno objašnjava da lični domen života žene nije izuzet od javnosti, zapravo, on je domen političkih posledica. Rejmond primećuje da je ova ideja pretrpela redukciju i pogrešno tumačenje da bi značila „lično je javno znanje”. Takvo tumačenje onda vodi ka stalnom javnom otkrivanju bilo čega intimnog, privatnog ili ličnog. Međutim, kako Rejmond tvrdi, „privatnost podstiče uključenost u svet jer dodaje kvalitet refleksije u život i odabir prijatelja – ono što je Alis Voker nazvala ,strogom pronicljivosti’”.

Asimilacija sa svetom kroz:

a) Seksualno oslobođenje: asimilacija se ovde odvija kroz konstrukciju „nove žene” koja je oslobođena kroz seksualne prakse (usmeravane muškarcima) pod zastavom (neo)liberalizma.

b) Tiraniju tolerancije: tvrdnja da ne treba davati vrednosne sudove ni o čemu: „koristeći retoriku nenametanja vrednosti drugima, žene prihvataju opasnu filozofiju u kojoj bivaju lišavane sposobnosti moralnog prosuđivanja.” Ovo rezultira gubitkom feminističke volje, „volje da se istorija oblikuje na vrednosno definisan način.”

c) Asimilaciju ćutanja: istorijski ljubavni odnosi između žena namerno bivaju potkopavani i ignorisani, a ova vrsta ćutanja „briše činjenicu da su žene bile jedna drugoj najbolje prijateljice, rodbina koja podržava, odane ljubavnice i stalne sledbenice.” Potencijal za direktan susret žena sa gin/naklonošću je stoga posredovan i sprečen time što ga prikazuju muškarci.

Viktimizacija u svetu kroz:

a) Majke i ćerke: ono što Rejmond ovde naziva „viktimizmom” odnosi se na viktimizaciju majke životom u hetero-odnosu, kao i na viktimizaciju ćerke od strane majki koje na ćerke prenose tradiciju disocijacije od žena. Nedostatak mentorstva majke i ćerke može da opstane kroz prenošenje taktika za preživljavanje koje „daju ženama sposobnost da pate i izdrže i/ili da bezbedno i vešto manipulišu svojim putem kroz svet koji su im muškarci dali”, ali takve veštine preživljavanja stvaraju krivicu i zanemarivanje koje prete mogućnosti gin/naklonosti.

b) Politiku krivice i nabijanja krivice: ovo često može dovesti do nekritičkog prihvatanja određenih pojedinaca i grupa jer su pripadnici potlačene klase. Pojavljuje se obrazac da žene utišavaju druge žene tako što ih omalovažavaju, gde je ženama lakše da se povežu jedna sa drugom u patnji, a zbog zajedničke slabosti duha, i kao žrtve. Ovaj koncept ima bliske veze sa savremenom „politikom identiteta”, koja se koristi za pozivanje na neku vrstu insajderskog statusa: „Feministkinje ne mogu biti krive ili okrivljene za stvaranje niza opresivnih uslova u kojima žive mnoge žene. Umesto toga, moramo delovati iz odgovornosti, a ne iz krivice.”

c) Otuđenost žena od lične i političke moći: na osnovu istorijskog potčinjavanja žena, naše naučeno ponašanje nas obeshrabruje da preuzmemo ili potvrdimo sopstvenu moć (ili potencijal). Ovo rađa nepoverenje prema bilo kojoj ženi koja je sposobna da ispolji individualnost i usmerenost, a koju druge žene ponekad čak i otvoreno omalovažavaju. Ambicije i dostignuća se mogu mrko posmatrati unutar „nekonkurentnog” okvira: „Otuđenje žena od lične i političke moći daje kolektivnoj grupi ili zajednici lažnu moć.” Kada jedna grupa obezvređuje mogućnost direktne lične i političke moći žena, ohrabrena etika postaje (lažni) osećaj grupne jednakosti: „kvaliteti koje odlikuju ženu se ne pozivaju, a njena karakteristična moć postaje nevidljiva.”

d) Ženu kao krajnjeg viktimizatora žena: kao što Rejmond ističe, „bilo je pravih izdaja žena od strane drugih žena – od strane žena koje su navodno delile sličan feministički duh i viziju i od žena koje su nekad nazivale prijateljicama.” Mnoge žene koje se pridružuju feminističkom pokretu ne dele zajednički svet van borbe, što znači da se automatsko sestrinstvo ne podrazumeva, i da su možda nerealna očekivanja kriva za izdaju koju osećamo kada ona dolazi od žena koje su nam nanele nepravdu. Rejmond opisuje kako je došlo do ogovaranja i svađa tokom drugog talasa, a pošto žene nisu bile spremne da se suoče sa nelojalnošću žena, zaključak je često bio da „žene nisu ništa bolje od muškaraca”. Ovo onda lako vodi do onoga što Meri Dejli naziva „krizom feminističke vere”, što navodi žene da veruju da je „sam feminizam ,iluzija’”.

Žensko otuđenje nastaje kada nismo u stanju da predvidimo horizontalni animozitet i odbojnost koji dolaze od samih drugih žena. Kada smo previše ranjene da bismo bile ponovo ranjene, primamljivo je prepustiti se nihilističkom pogledu na pokret, onom koji se okreće od žena generalno. Ali, kako Rejmond tvrdi: „najbolje što žene mogu da naprave od ovoga je da tačno znaju da će se takvo ponašanje desiti, da se suoče sa ovim znanjem direktno (ali što je možda još važnije „srcem”) i da postupe na više gin/afektivan način zbog i uprkos ovom znanju uma i srca.” Možda najprikladnije – ona nas podseća da je prijateljstvo stalni proces „ponovljenih radnji” – navika koja se ponavlja „uprkos izdajama, raskidima i nezadovoljstvu prema ženama.”

Umesto da prihvatimo negaciju vrednosti feminizma i ženskog prijateljstva pred raspadom, Rejmond nas podstiče da se suočimo sa razočaranjem i još jednom odlučimo da izaberemo žene. Bez sentimentalizacije ženskih prijateljstava ili kategoričkog nekritičkog poverenja u druge feministkinje, darovi gin/naklonosti su jasni, čak i u stisku neuspeha: „Ono nam je dalo istoriju u kojoj učimo da su žene uvek volele druge žene. Ono nam je dalo razumevanje da je život pukog preživljavanja nedovoljan za duh. Dalo nam je ono što nam je najozbiljnije zabranjeno.” Činjenica da nam žensko prijateljstvo ove karakteristike ne daje zauvek, ili da usput često gubimo sestre zbog sukoba, ne poništava mogućnost za njegovo stalno oživljavanje.

Rejmond nam ostavlja sledeće uslove neophodne za radikalno žensko prijateljstvo:

Promišljenost: ovo je neophodan uslov ženskog prijateljstva. S jedne strane uključuje sposobnost rasuđivanja, a sa druge obzir i empatiju: „reč promišljenost prenosi značenje misaone obzirnosti i obzirnog mišljenja.”

Strast: strastveno prijateljstvo podržava integritet između misli i strasti, između ličnog razvoja i kolektivnog napretka: „prijateljstvo koje karakteriše promišljena strast osigurava da prijateljica ne izgubi svoje Ja u pojačanoj svesti i privrženosti drugoj ženi.”

Svetovnost: ovo se ne odnosi samo na stvaranje feminističkog sveta na granicama sveta koje je stvorio muškarac, „već i na konstrukciju sveta kakav žene zamišljaju da on može da bude.” Smeštena u nemogućim ograničenjima patrijarhata, naša svetovnost zavisi od naše feminističke vizije, dok se naša feministička vizija ostvaruje na našoj svetovnoj lokaciji.

Sreća: dok je feminizam prvenstveno politika rizika i otpora, on takođe mora pružiti ženama neka obećanja sreće. Rejmond definiše sreću kao „radost u životu”, termin koji je sažet u prevodu ruske reči zhizneradostny Nadežde Mandeljštam. U ovom kontekstu, sreća se odnosi na „težnju ka punom korišćenju svojih moći, postignutih u ispunjavanju određenih ciljeva ili svrha.”

I tako, mi se nadamo. Nadamo se viziji ženskog prijateljstva, ne zasnovanoj na bilo kakvoj suštini prirodne ženske vitalnosti ili negovanja, već viziji zasnovanoj na „istorijskim, kulturnim i materijalnim vezama koje su žene stvorile za sebe uprkos ,Stanju svireposti’.” Plitki sentimentalizam o ženskim prijateljstvima je nerealan ako želimo da mobilišemo žene iz svih sfera života, a takođe je i uslov za razočarenje: „uzemljiti gin/naklonost u prirodnoj sposobnosti žena da se vežu jedne s drugima je lažni optimizam koji će izdati sam sebe.” Ceniti prepreke sa kojima se suočavamo u kultivisanju gin/naklonosti znači prepoznati duboku transformativnu i političku snagu ženskog prijateljstva sa pažnjom i disciplinom. Možda je ovo put napred u otelotvorenju snage preko razlike. Originalni tekst: http://becwonders.com/blog/2019/10/1/why-sisterhood-is-both-powerful-and-difficult-notes-on-female-friendship