Zašto je ženska solidarnost važna?

Tekst: Anita Marković

Ilustracija: Vizuelni tim

Kada mi, feministkinje, kažemo: „Živimo u patrijarhalnom društvu”, na šta u stvari mislimo?

Neretko, za istoričare i teoretičare, patrijarhat je deo davne prošlosti. On se vezuje za civilizacije u kojima je centralnu političku moć nosila patrijarhalna porodica, a u njoj otac (izvorno od grčkog páter – otac, poglavar, archos – autoritet, vladavina). Tada se porodična, a s tim i politička moć nasleđivala srodničkom muškom linijom. Nastankom modernih civilizacija, porodica gubi politicku moc iz prethodnog vremena, a s njom, prividno i otac. Međutim, feminističko oživljavanje pojma patrijarhata u savremenom dobu desilo se s ciljem skretanja pažnje na činjenicu da, uprkos velikim promenama koje su zadesile porodicu kroz vreme, vladavina oca (odnosno muškarca) se nikad i nije izgubila – da je i te kako prisutna i danas.

Mi živimo u patrijarhalnom društvu u kom muškarci imaju veću moć od žena i zbog toga imaju mogućnost da njim i upravljaju. Kako muškarci uporno stiču i održavaju tu moć?

Mehanizmi su različiti i stalno se prepliću. Dom (porodica) i škola su najranije ustanove kroz koje učimo da je biti dečak na neki način važnije nego biti devojčica. Kasnije, kroz susret sa drugim aspektima društva, kao žene počinjemo da uviđamo da živimo u muškom svetu. Kao posledica istorijskog sputavanja ženskog napretka (položaj žene dugo je značio da ne sme/nema mogućnosti da se školuje, zaposli, ostvari uticaj na okolinu - podrazumevalo se da treba da bude u kući i brine o deci itd.), muškarci uspevaju da se domognu mnogih uticajnih pozicija. U ovom slučaju ne govorim samo o političkim položajima, na šta nas često asocira pojam moći i uticaja, već govorim i o vodećim pozicijama u industriji filma, muzike, mode, u sportu, u nauci, književnom stvaralaštvu, i drugim.

Kada muškarci vode toliko delova naše društvene stvarnosti, onda oni dobijaju pravo i da je kreiraju – pa tako ženske likove u filmovima, serijama, knjigama kreiraju muškarci, žensku modu i žene koje će tu modu prikazivati biraju muškarci, muziku koju slušamo i reči u njoj, pišu muškarci, itd. Odrastati i živeti u takvom društvu kao devojčica i žena, znači da se konstantno identifikujemo i poredimo sa muškom kreacijom žene, koja je svojim osobinama (ne)svesno u službi održavanja muške nadmoći.

Među pomenutim, ali ne i svim, mehanizmima kojim se patrijarhalno društvo koristi zarad očuvanja postojećeg (muškog) stanja, posebno plodotvorno je odvajanje žene od drugih žena. Kroz odrastanje, vaspitanje, susret sa prvim knjigama, crtanim filmovima, serijama „namenjenim“ devojčicama, one će postati okupirane romantičnom ljubavlju i pronalaženjem „onog pravog” muškarca. U školi, vrednost devojčice biće merena od strane okoline, ali i nje same, popularnošću kod momaka. Ipak, unutar kruga muške pažnje, ne može da pristupi baš svaka devojka. Ta su mesta rezervisana samo za one koje ispunjavaju, bar neke od kriterijuma, gorepomenute, muške kreacije žene. Iz tog razloga, drugarice će se između sebe takmičiti za malo pažnje određenog momka ili muškog društva, pa će menjati i kršiti ženske dogovore kako bi provela vreme sa njim/a. Pored preusmeravanja pažnje sa žena na muškarce u njenom životu, najverovatnije će često i čuti da su žene svadljive, ljubomorne i da treba da ih se čuva, da su „zmije” i da je pitanje trenutka kada će joj „zabiti nož u leđa” (kada se najčešće pretpostavlja da će joj preoteti muškarca).

Iz tih razloga, ona će u prijateljstva sa ženama ulaziti sa već oformljenim mišljenjem da su žene zle, biće oprezna sa svojim drugaricama, neće im verovati, teško će im opraštati, opravdavaće svoje loše postupke prema njima, nekad će ih lagati, praviti ljubomornom, a nekad će im i zavideti. S druge strane, njeno strpljenje, razumevanje, opravdavanje, opraštanje, strogo će se čuvati za ponekad vrlo iscrpljujuć odnos s muškim prijateljem ili partnerom.

Usađivanjem vrednosti u ženin život koja se može opisati kroz rečenicu: „Ako te muškarac želi, to znači da vrediš” i kidanjem veza sa drugim ženama, patrijarhalno društvo teži da osigura da kompletna njena aktivnost bude usmerena ka muškarcu. Kada govorim o društvu, ne misli se na mistifikovan, zamišljen subjekat, niti se misli na „zaklete neprijatelje feministkinja”, muškarce – patrijarhalno društvo čine i održavaju i muškarci i žene. Sistem poruka koje uzdižu muškarce, a unižavaju žene u ženskom životu direktno i indirektno šalju i muškarci i žene, a razlika je u tome što zbog njih ispaštaju prevashodno žene. Šta to znači na praktičnom i svakodnevnom planu?

U patrijarhalnom društvu, koje je globalno, odnos moći između žena i muškaraca je neravnomeran u mnogim sferama života. Žene se češće suočavaju sa niskim samopouzdanjem; češće su duplo opterećene – poslom (plaćenim radom) i kućnim (neplaćenim) radom; žene su često diskriminisane na tržištu rada, zbog pola, godina i potencijalne trudnoće; profesije koje najčešće obavljaju žene su slabije plaćene od onih koje najčešće obavljaju muškarci; žene su u većem riziku od siromaštva i ekonomske zavisnosti od partnera; žene su u većem riziku da dožive iskustvo muškog nasilja u partnerskim vezama, od kojih će polovina slučajeva ostati neprijavljena, a za one prijavljene počinioci će najčešće dobiti minimalne kazne; žene su u većem riziku da dožive nasilje u zdravstvenim institucijama. U sistemu u kom muškarci imaju više moći od žena, to znači da muškarci uživaju određeni nivo privilegija kojih se ne bi rado odrekli. Odvajanjem od drugih žena, dovođenjem u pitanje njihove reči i osećanja mi slabimo lične i kolektivne kapacitete nošenja sa iskustvom žene u patrijarhalnom društvu.

Ženska solidarnost kao alternativa patrijarhalnoj isključivosti

Uprkos upornoj patrijarhalnoj nameri da se veza između žena prekine, u svakom trenutku istorije ženska solidarnost i zajedništvo je pronalazilo je svoj kutak – od feminističkih okupljanja i delovanja, do prijateljica koje u tradicionalnoj, seoskoj sredini pored svojih nasilnih, ljubomornih muževa uspevaju da nađu način da popiju kafu i jedna drugoj pruže podršku. Živeti u patrijarhalnom, muškom svetu kao žena znači osećati da nikad nisi dovoljno dobra, da uvek treba da se dodatno uklapaš u muške standarde lepote, nežnosti, ponašanja, brige o drugima, da zanemaruješ svoje potrebe zarad žrtvovanja za druge, da se u tvoje reči i osećanja sumnja, a tvojim iskustvima i pameti ne veruje. Ženska solidarnost jeste alternativa takvom sistemu.

Osećaj zajedništva koji proizilazi iz deljenja zajedničkog iskustva veoma je važan, ne samo jer pomaže u stvaranju i održavanju veze između žena olakšavajući njihovo funkcionisanje, već zato što stvara atmosferu u kojoj možemo da slavimo uspehe drugih žena, shvatajući da svaki pojedinačni uspeh, na kolektivnom nivou, stvara prostor za dalje prepoznavanje drugih žena. Sistem solidarnosti među ženama zasnovan na mogućnosti da jedna drugoj pomažemo u stvaranju uspeha, ne samo da bi pojedinka dobila podršku, već da bismo ulagale u uspeh svih žena, u direktnoj je suprotnosti sa patrijarhalnom isključivosti.

Gde počinje ženska solidarnost – prestaje patrijarhat.

Ženska solidarnost je i osećaj pripadnosti zajednici, u kojoj žene jedna drugoj daju prostor za njihov autentični, lični izraz – da budu ono što jesu, van patrijarhalnih standarda. Ovaj siguran prostor formira se našom ličnom odlukom da jedinstvenu priču druge žene čujemo, da joj verujemo, da poštujemo njene granice, želje, osećanja, da ne zauzimamo njene prostore, mentalne i fizičke, da se oslobodimo svih predrasuda i da svakodnevno iznova i iznova, saznajemo šta je to podrška. Ukoliko smo mi istinski otvorene za ženska iskustva, onda se vrata ženske solidarnosti otvaraju za žene iz svih grupa, širom sveta, sa ciljem stvaranje sveobuhvatnijeg prostora namenjenog slavljenju i napretku žena.

„Kada čujem Drugu, kada odlučim da je razumem, onda je to početak razmene, ona više nije sama, ni ja nisam sama. Naučila sam o njoj i o sebi. Njena priča podstiče moju promenu. Ja sam prihvatila da etika brige bude moj izbor.” – lepa mlađenović, Politika ženske solidarnosti