_edited_edited_pn.png)
Prevele: Anđela Kovačević i Nina Radulović Ilustracija: Kloi Kušman
Američki liberali su se generacijama oslanjali na presudu „Rou protiv Vejda” da podrži prava zasnovana na polu. Prošlonedeljni preokret pokazuje u kolikoj su oni bili zabludi.
Da bi obeležio presudu Vrhovnog suda koja je Amerikankama garantovala pravo na abortus, feministički časopis Ms. je 1973. godine objavio fotografiju eksplicitnog sadržaja na kojoj se nalazila mrtva dvadesetsedmogodišnja žena koja kleči, okružena krvavim peškirima. Ta žena se zvala Džeri Santoro i umrla je sama u motelskoj sobi nakon neuspelog abortusa 1964. godine. Santoro je bila majka dve male ćerke koja je napustila svog nasilnog muža.
To je slika sa kojom će Sjedinjene Američke Države ponovo morati da se suoče kao rezultat očekivane odluke Vrhovnog suda da poništi to osnovno pravo na abortus, presudu „Rou protiv Vejda”. Ovim je odluka o pravu na abortus ostavljena saveznim državama ponaosob, što znači da je abortus sada nezakonit ili će uskoro biti nezakonit u 22 države u svim ili većini okolnosti, što u nekim državama uključuje i slučajeve silovanja.
Ovo se dešava kao posledica već smanjenog pristupa abortusu u mnogim od tih država i kao rezultat praktičnih ograničenja rada klinika za abortus. To je dramatičan pad ženskih prava u jednoj od najimućnijih zemalja sveta, a koja se ponosi svojom zaštitom individualnih sloboda.
Argumentacija protiv zabrane abortusa je nadmoćna. Nemoguće je potpuno ukinuti abortus: očajne žene će uvek pronaći načine, dovodeći svoje živote u opasnost i čineći sebe ranjivima na seksualnu i finansijsku eksploataciju.
Jedini efikasan i bezbedan način da se smanji broj abortusa je poboljšanje pristupa kontracepciji, nešto što su republikanci ometali dok je Tramp bio na vlasti. Procenjuje se da će u mestima sa zabranom abortusa smrtnost majki porasti za 20%. Uvek je nehumano i ponižavajuće prisiljavati ženu da rađa protiv njene volje, ali postoji nešto posebno zastrašujuće u tome da se to radi u zemlji sa toliko nejednakosti kao što je SAD, gde polovina žena koje traže abortus živi ispod granice siromaštva.
SAD su užasno mesto za siromašnu ženu: kao izuzetak među nacijama koje pripadaju Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Amerikanke nemaju pravo na porodiljsku naknadu, nemaju univerzalnu zdravstvenu zaštitu i imaju najveću stopu smrtnosti majki u odnosu na sve imućne nacije i jedva ikakvu podršku za troškove brige o deci.
Najgore od svega biće uticaj na žene žrtve silovanja i porodičnog nasilja. Zabranom abortusa država pomaže nasilnim muškarcima koji koriste seksualni napad kao sredstvo kontrole, primoravajući žene da do kraja iznesu trudnoće koje su rezultat silovanja, nagomilavajući traumu na traumu i čineći žene još više zavisnim od svojih zlostavljača. U nekim državama, kriminalizacija abortusa će se koristiti za nametanje kaznenih sankcija ovim ženama, što predstavlja zapanjujući nivo mizoginije koju je odobrila država.
Zastrašujuće je svedočiti ovoj odluci, ali ona se ne može razumeti bez osvrta na nemilu politiku Sjedinjenih Američkih Država. Dugo su američke feministkinje smatrale da su prava žena na abortus, uspostavljena tako kako su bila uspostavljena od strane Vrhovnog suda koji se besramno bavi političkim tumačenjem Ustava iz 18. veka koji je gotovo nemoguće izmeniti, krhka.
Vrhovni sud koji su većinski činile liberalne sudije odobrio je pravo na abortus na osnovu privatnosti, ali je bilo neizbežno da će ga konzervativni Vrhovni sud jednog dana poništiti. Da bi se obezbedila dugovečnost ženskih reproduktivnih prava, američki zakonodavci je trebalo da ih kodifikuju kao prava ustanovljena polnom diskriminacijom. Ali polarizacija ugrađena u dve grane američke vlasti, predsedništvo i Kongres, osnažila je glasnu i imućnu evangeličku versku manjinu do te mere da bi demokrate morale da potroše značajan politički kapital kako bi zaštitile većinski stav o abortusu. Demokrate su odlučile protiv trošenja političkog kapitala: ni Klintonova ni Obamina administracija nisu postavile zaštitu prava na abortus kao prioritet, uprkos tome što je Obama izdao predizborno obećanje da će to biti jedna od prvih stvari koje će uraditi. Iako su ženska prava jasno visila o vremenski ograničenom sudskom koncu, demokrate su mogli da se oslone na njih za izbornu trku.
Takođe, demokrate su pravile daleko manje strateških poteza u odnosu na svoje kolega sa desnice kada je u pitanju korišćenju Ustava u svoju korist; Tramp je uspeo da imenuje tri od devet trenutnih sudija, ne samo zahvaljujući sreći ili prljavim taktikama, već i zato što je Rut Bejder Ginsberg odlučila da se ne povuče tokom Obaminog predsedništva. Rezultat svega toga je Vrhovni sud koji u nadolazećim decenijama ima moć da nametne svoje manjinske političke stavove. Iako i dalje postoje veliki problemi oko pristupa abortusu u Severnoj Irskoj, paralele između Sjedinjenih Američkih Država i Ujedinjenog Kraljevstva, gde imamo sreće što je abortus rešeno, nestranačko pitanje i ne postoji uticajna verska manjina koja se protivi pravima na abortus, su ograničene. Ipak, primer Amerike nosi sa sobom važnu lekciju za britanske feministkinje i sve ostale koji zahtevaju progresivne društvene promene. Dok je pravo na abortus u Velikoj Britaniji uređeno, postoji dovoljno problema: na svaka tri dana muškarac ubije ženu, a stopa presuda za silovanje je na istorijski niskom nivou. Sjedinjene Američke Države – društvo u kojem su individualna prava toliko cenjena, ali u kojem se žene tretiraju kao da su muškarci koji igrom slučaja imaju materice – nam nude upozorenje. Na svoju štetu zaboravljamo da je opresija žena duboko ukorenjena u [društvenom odnosu prema] našim reproduktivnim sistemima i da ne možemo postići jednakost sve dok ne prepoznamo da su žene polna klasa koja zahteva zasebna prava, kao na primer pravo na abortus, u odnosu na prava priznata muškarcima.
Ipak, čak i dok konzervativne sudije pišu da zabrana abortusa ne predstavlja diskriminaciju na osnovu pola, „žena” je postala uvredljiva i isključujuća reč za neke na američkoj levici. Ali možda je najvažnija lekcija iz svega ovoga opasnost od oslanjanja na pravosudni aktivizam za postizanje i održavanje društvenih promena, umesto da se oko promena gradi demokratski konsenzus. Primer Irske nam služi kao moćan pandan Sjedinjenim Američkim Državama. Uspostavljanje prava na abortus u Irskoj nije bilo ništa manje izazovno nego u SAD, možda čak i više s obzirom na ulogu katoličke crkve kao moralnog sudije u irskom društvu.
Ipak, irski političari utrli su put za razgovor na nacionalnom nivou koji je stvorio popularnu supervećinu, kako među progresivnim tako i među konzervativnim glasačima, za pravo na abortus. Primer Irske pokazuje u kojoj meri možemo voditi ove razgovore. Liberali koji se oslanjaju na sudove zanemarujući razgovore sa neistomišljenicima na kraju samo potkopavaju progresivnu promenu koju žele da postignu.
Comentarios