Žene i autoimunske bolesti

Prevod: LasUsurpadoras Ilustracija: Vizuelni tim

Ako ste žena i borite se sa infekcijom ili malignim oboljenjem, Vaš aktivni imunski odgovor ima svoje prednosti. Ali ova prednost može imati i prilično visoku cenu – ovu cenu pretežno plaćaju samo žene.

Sa svojim milionima fanova i zauzetim rasporedom turneja, Selena Gomez je bila na uzlaznoj putanji svoje karijere. Ali tada, sa samo dvadeset dve godine, bivša Diznijeva zvezda odjednom je počela da oseća duboku iscrpljenost. Posle života pod svetlosti reflektora i veoma javne veze sa Džastinom Biberom, imala je svako pravo na malo odmora. Bilo je i tabloidnih spekulacija da je Gomez morala da ode na rehabilitaciju.

Međutim, niko nije mogao da zna u to vreme da je Selena Gomez vodila borbu za sopstveni život. Njeno telo je proglasilo rat protiv samog sebe i polako i metodično je ubijalo jednu po jednu ćeliju. Gomez nije bila na rehabilitaciji – u stvari se lečila zbog autoimunskog poremećaja zvanog sistemski eritemski lupus (Lupus erythematosus systemicus) koji je uglavnom poznat prosto kao lupus.

Gomez nije sama. Oko pet miliona ljudi širom sveta pati od ovog poremećaja, i većina njih su žene: žene čine oko 90% svih dijagnostikovanih slučajeva.

Iako je još Hipokrat poznavao ovu bolest pod drugim imenom, lupus je opisan pre više od dve hiljade godina. Smatra se da je ovo stanje dobilo svoje ime u Engleskoj tokom četrnaestog veka. Neki autori smatraju da je ime dobilo po vuku (lupus) zbog specifičnog osipa na licu koje podseća na raspored šara na glavi vuka. Drugi veruju da je dobilo to ime po tome što jedan tip lupusa prouzrokuje ožiljke koji liče na zarasle ožiljke posle napada vuka.

U skorijoj prošlosti, mnogi ljudi sa ovom bolešću koriste metaforu vuka da bi opisali ovo autodestruktivno autoimunsko stanje. Rečima spisateljice Fleneri O’Konor, koja je patila od lupusa: „Bojim se da je vuk untutra, i uništava celo mesto.“ O’Konor je nažalost izgubila bitku sa lupusom sa samo trideset devet godina.

U slučaju Selene Gomez, njen preterano samokritičan imunski sistem je pogrešno prepoznao i napao normalne, funkcionalne ćelije organizma. Osim toga, njen imunski sistem se okrenuo protiv njenih bubrega tako što su B limfociti stvarali specifična antitela protiv ćelija bubrega, izazvavši često fatalnu komplikaciju nazvanu lupusni nefritis (lupus nephritis).

I pre nego što je mogla da shvati šta se događa, oba bubrega su otkazala. Samo nekoliko nedelja pred dijalizu, Gomez je spasila donacija bubrega njene prijateljice, Francije Raise.

Danas, znamo za oko stotinu autoimunskih poremećaja. Nacionalni Institut za Zdravlje (NIH) procenjuje da više od dvadeset miliona ljudi u SAD -u pati od autoimunskih poremećaja, iako su neki od njih vrlo, vrlo retki. Gledano sveukupno, autoimunski poremećaji su treći glavni razlog morbiditeta i mortaliteta u većini visokorazvijenih zemalja. Ono što im je zajedničko jeste da su često hronični i da mogu značajno smanjiti kvalitet života.

U najvećem broju slučajeva, autoimunski poremećaji uglavnom pogađaju žene – preko 80% pacijenata su ženskog pola. Kao peti vodeći razlog mortaliteta kod žena, autoimunske bolesti su daleko od benignih. Dakle, ako su žene jači pol sa čisto genetičke tačke gledišta, zašto više žena pati od autoimunskih poremećaja?

U početku, naučnici nisu verovali da bi imunski sistem mogao da bude sposoban za napad protiv samog sebe i da naudi samom sebi. Koji je smisao toga? Telo koje napada samo sebe? Apsurdno.

Godine 1900. Pol Erlih, koji će kasnije dobiti Nobelovu nagradu za fiziologiju i medicinu za svoj revolucionarni rad iz oblasti imunologije, opisao je ovaj prividni apsurd imunskog sistema koji napada samog sebe „autotoksični užas“ (horror autotoxicus). Ali već u vreme kada je Erlih objavio „autotoksični užas“ gomilali su se izveštaji koji su ukazivali da je upravo to ono što se događa.

Do 1950-ih i 1960-ih, postignut je naučni konsenzus da su neke bolesti, npr. multipla skleroza i lupus, u stvari izazvane autoimunošću. Takođe je postajalo sve jasnije da su ove bolesti češće kod žena. Ali niko nije mogao da pretpostavi da postoji ogroman numerički disbalans između polova. Mnogi doktori i (uglavnom muška) naučna zajednica je kretala od pretpostavke da su žene samo bučnije kada govore o svom bolu i neugodnostima koje su izazivale bolestima poput Šegrenovog sindroma, reumatoidnog artritisa, autoimunog tiroiditisa, skleroderme, i miastenije gravis. Kliničari su smatrali da su muškarci tiho trpeli svoje simptome i da nisu tražili medicinsku pomoć, zbog čega nisu bili predstavljeni u statistikama. Pretpostavka je bila da, kada je reč o autoimunskim bolestima, ne postoji numerička razlika između polova.

Sada znamo da to nije slučaj. Žene pate neproporcionalno više od autoimunskih poremećaja. Zapravo, skoro svi autoimunski poremećaji su mnogo češći kod ženskog pola, bez obzira na državu ili podneblje.

Tipičan primer autoimunskog poremećaja je poremećaj adaptivnog imunskog odgovora, gde štetu izazivaju B limfociti koji napadaju telo stvaranjem antitela. Umesto da napadaju patogene, oni greškom napadaju organizam kome pripadaju. Ponekad antitela napadaju receptor na površini ćelije i blokiraju normalnu aktivnost receptora – slično onom kada se žvakom zapuši ključaonica tako da ključ postaje bezvredan.

U drugim slučajevima, ova antitela mogu da izazovu direktna oštećenja na ćelijama i na tkivima (to je tzv. hiperosetljivost tip II). U tipu III hiperosetljivosti, koja je ispoljena u lupusu, autoantitela se vezuju za sopstvene antigene i slepljuju. Ova slepljena mešavina imunogena i antitela, začepljuje uzane prostore i krvne sudove u telu. I još gore, ovi aglomerati ćelijskog i proteinskog porekla, zarobljeni u uzanim prostorima, izazivaju autoinflamatorni odgovor organizma, koji zatim izaziva bol i otok. Ovo je verovatno deo simptoma koje je iskusila Gomez dok je očajnički čekala na transplantaciju bubrega.

Cena ženske imunološke agresije je viši rizik za razvoj autoimunskih bolesti. Imunski sistem koji se razvio da zaštiti Gomez od patogena se otrgao kontroli i okrenuo protiv nje. Verujem da je viši nivo autoimuniteta kod Gomez, koji se može dogoditi svim osobama ženskog pola, cena i rezultat ženske genetičke prednosti.

Beleška o autoru: dr Šaron Moalem, PhD, višestruko je nagrađivani naučnik, lekar i autor nekoliko bestselera Njujork Tajmsa. Njegova raznovrsna istraživanja pokrivaju mnoge oblasti i objedinjuju evoluciju, genetiku, biologiju i medicinu, te revolucionarizuju naše viđenje bolesti i njihovo lečenje. Autor je više naučnih radova, uglavnom iz oblasti neurofiziologije i molekularne genetike. Osnivač je dve biotehnološke firme.

Beleška o knjizi: dugo iščekivana knjiga, „Bolja polovina: o genetičkoj superiornosti žena“, kulminacija je više od dve decenije istraživanja i rasvetljava kako ženska genetika trijumfuje nad muškom u svakoj fazi života i kako ovo shvatanje može biti primenjeno u kliničkoj praksi.