Anđa Ranković

Tekst: Nataša Elenkov Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Milica Lazarević

Anđelija Anđa Jovanović (udato Ranković) rođena je 26. aprila 1909. godine u Izbištu kod Vršca, u siromašnoj, zemljoradničkoj porodici. Drugovi i drugarice opisivali su je kao neustrašivu, hrabru i uvek spremnu za borbu. Završila je nižu gimnaziju u Vršcu, a nakon završenog školovanja koje nije nastavljeno zbog materijalne situacije njene porodice, 1927. godine pridružila se Savezu komunističke omladine.

Došla je u Beograd naredne godine i zaposlila se u tekstilnoj fabrici. I tada, kao i sada širom kapitalističkog sveta, uslovi rada tekstilnih radnika i radnica bili su neljudski. Počela je da mobiliše radnike i radnice na borbu, poziva u sindikate i apeluje na žene da se izbore za pravo glasa. Ubrzo, zbog jačanja radničkog pokreta i komunističke partije, uvedena je Šestojanuarska diktatura 1929. godine i Anđa Jovanović je proterana u svoje rodno mesto.

Za ovu hrabru revolucionarku, susreti sa policijom i represivnim državnim aparatom bili su deo rutine, ali je nijednom nisu zaplašili. Posle određenog vremena, vratila se u Beograd i počela da radi u fabrici „Moravija”. Tamo je nastavila sa revolucionarnim aktivnostima i uključivanjem i jačanjem samoorganizovanja, posebno mlađih, radnika i radnica. Anđa Jovanović radila je i u organizaciji „Crvena” koja je bila fokusirana na edukaciju radničke dece i materijalnim obezbeđivanjem siromašnih porodica. Sakupljala je hranu i odeću za uhapšene drugove i drugarice i njihove porodice. Dugo je bila na radaru policije, pa je 1934. godine uhapšena i zatvorena u zloglasnoj „Glavnjači”, gde su je dugo mučili i ispitivali, tražeći adrese ostalih drugova i drugarica. Nije im dala ni jedno ime. Nakon pedeset dana zarobljeništva, ponovo je proterana u svoje rodno mesto.

Ovog puta, nije se dugo zadržala. Došla je u Beograd i zaposlila se u fabrici trikotaže „Elka”, gde je pokrenula marksističke čitalačke grupe, radila na povezivanju radnika iz ostalih industrija i fabrika. Neposlušna, buntovna i glasna, ponovo je uhapšena. Zbog česte policijske brutalnosti, nije mogla da se vrati i nastavi sa radom, ali je to nije zaustavilo da se bori.

Život Anđe Jovanović bio je obeležen suprotstavljanjem policiji. Nakon hapšenja zbog delovanja u fabrici „Elka”, privođena je i proterivana još nekoliko puta. Marta 1935. godine, upoznala je Aleksandra Rankovića, sa kojim je šest godina kasnije, 1941. godine, dobila sina, zbog čega je na kratko pauzirala sa političkim angažmanom.

Pauza, međutim, nije dugo trajala. Zbog konstantnog progona, ostavila je sina rođenoj sestri i svekrvi na čuvanje i pridružila se partizanima, gde je došla do oslobođenog Užica. Zbog značajnog iskustva koje je imala, učestvovala je u više diverzija protiv antinarodnih snaga, ali i u političkom i kulturnom osnaživanju žena. Dala je značajan doprinos borbi za žensko oslobođenje. Ubrzo nakon pada Užica, nastavila je da pruža podršku partizanima i partizankama u Bosni.

Ne zna se koliko bi još Anđa Jovanović uradila, koliko bi policajaca nadmudrila i napravila zasede okupatorima, jer je njen život prekinut u četničkoj zasedi na brdu Gat, blizu sela Novi Dulići kod Gackog. Međutim, njen život je primer da se protiv svega što nas ne oslobađa vredi boriti.

Proglašena je za narodnu heroinu 6. jula 1953. Hvala joj za borbu!