Olivera Vera Jocić

Tekst: Mima Jovanović

Misliti o Veri Jocić, ili govoriti o njoj, nemo­guće je, a da se ne govori o ustanku, koji je toliko čvrsto vezan za njeno ime, svetlo i veliko, kao što su svetle i velike uspomene koje je ostavila ljudima.

‒ Boro Ćuškar

Više od 2 miliona žena dalo je svoj doprinos u Narodnoslobodilačkoj borbi, a od toga 100 hiljada direktno je učestvovalo u vojnim redovima ili u vojno-pozadinskom radu tokom trajanja rata. Od više od 600 hiljada žena poginulih u ratu, njih 25 hiljada ubijeno je u borbenim redovima. Među ženama koje su dale svoje živote u borbi protiv fašizma bila je i mlada partizanka Olivera Jocić.

Rođena u Makedoniji, živela je tamo sve do svoje devetnaeste godine, kada se, posle okupacije i rasparčavanja Jugoslavije 1941. godine, sa sestrama odselila u Srbiju, onda već kao članica SKOJ-a uveliko upoznata sa vrednostima komunizma i marksistisičkim učenjima. Kako se Skoplje našlo pod bugarskom kontrolom, porodica Jocić, koja je bila srpskog porekla, prebegla je u Srbiju i preselila se u Valjevo i Niš.

Vera Jocić ubrzo se ukljucila u borbene redove NOP-a (Narodnooslobodilačkog pokreta) u Valjevu. Pitanje žena u redovima samo po sebi bilo je nategnuto i status žena borkinja ostao je predmet debate, te neki izvori navode da su se žene borkinje osećale ravnopravno sa muškarcima, a drugi da se radilo o nepremostivoj nejednakosti među članovima i članicama; pominje se da su žene teže napredovale i teže dolazile do viših činova, da često one nisu bile shvatane ozbiljno te su im dodeljivani „ženski poslovi”, a i to da određen broj nije ni pohađao kurseve vojne obuke; mnogima je i sam pristup u redove bio uskraćen ili otežan pa se često navodi da je učestvovanje žena u borbi bilo samo posledica njihove volje, mnogo veći broj žena bio bi zastupljen u redovima, kao i da su „muškarce terali u borbu, a žene iz nje”.

Vera Jocić se uprkos takvoj atmosferi, koja, treba reći, nije ni svuda bila u istoj meri nepovoljna ‒ držala dobro, ustajala čak i protiv mišljenja svojih nadređenih onda kada se nije slagala sa njima i u svakoj vojnoj akciji pokazivala umeće i držanje za primer.

Od formiranja Valjevskog partizanskog odreda učestvovala je kao borkinja i kurirka između odreda i Valjeva. Tamo je oktobra 1941. bila primljena i u članstvo KPJ (Komunistička partija Jugoslavije) ‒ pre 1941. bio je izuzetak da sva rukovodstva imaju u sastavu devojke i žene. Žene su sada sve češće bile primane i sve je više postajala očigledna njihova uloga i neophodnost njihovog uključivanja u NOP.

Najčešće su bile postavljane za sekretarice skojevskih rukovodstava ili sekretarice partijskih ćelija. Na ovom položaju je bila i Vera nakon prelaska u Niš kada se zaposlila u Fabrici duvana gde je radila na formiranju partijskih aktiva i organizovala akcije sa radnicima fabrike. Nakon toga, 1943. uključila se i u vojne redove Jastrebačkog bataljona, a onda i u partizanski odred na južnomoravskom terenu gde je takođe bila sekretarice partijske ćelije i članica partijskog biroa i imala zadatak da uvodi nove borce iz okolnih sela i da stvara omladinske organizacije u četama.

Posle borbe kod Trgovišta prešla je da se bori sa Makedoncima iz velike ljubavi i pripadništva koje je osećala prema zemlji u kojoj je odrasla, i osim u oružanim akcijama, pomagala je u širenju političke i nacionalne svesti među meštanima. Na zborovima se isticalo da je oslobođena teritorija zasluga partizana i obrazlagani su ciljevi njihove borbe kako bi se narod bolje upoznao i uključio u NOP.

Vera je davala svoj doprinos i u radu sa ženama i koristila priliku da ih politički aktivira, da im ukaže na njihovu dragocenu ulogu u borbi kao i važnosti same borbe za status žena: „Ne borimo se mi samo protiv okupatora i njegovih slugu nego i protiv zaostalosti naših ljudi po selima, varošicama i gradovima,” dodajući da je staroj vlasti koristilo da žene drži u neznanju i zaostalosti: „Žena u bivšoj Jugoslaviji smatrana je građaninom drugog reda, mada s mužem obavlja sve fizičke poslove i plus podiže decu. E, mi, narodni borci, narodni partizani, nećemo tako da bude i ubuduće. Žena ima da bude ravnopravna s muškarcem.”

Mnoge žene bi je slušale i slagale se s njom: „Zbog čega da budemo po strani?” govorile bi, „Zar smo mi maloumne?” Neke, uglavnom starije žene, naviknute na ropski život, podučene pređašnjim iskustvima i patrijarhalnim shvatanjima, bile su manje podstaknute i manje bi verovale u mogućnost onoga o čemu je Vera govorila, ali ih je ona slušala, podsticala ih da kažu ono što misle i trudila se svojski da im približi ideje ženske emancipacije i budućeg socijalističkog društva koje bi im pružilo kvalitetniji i dostojanstveniji život.

Bila je neustrašiva borkinja i veoma cenjena i omiljena kao politički rukovodilac. Istakla se u mnogim borbama, od kojih i u borbi Kumanovskog odreda protiv četnika krajem 1943, u borbi kraj Pelinaca i kraj Ristovca.

Ostala je na položaju zamenice političkog komesara Karpoševog bataljona III makedonske udarne brigade do svoje smrti. U borbi protiv Bugara na Osogovu maja 1944. bila je teško pogođena i ubrzo nakon preminula od zadatih rana. Proglašena je za narodnog heroja 1951. godine. Nakon smrti, njen ratni drug i saborac Aco Šopov opevao je tri pesme u njenu čast: „Oči”, „Mečtaenje kraj bregot na ezeroto” i „Ljubav”.

A jutrom kad barut čela nam napraši

Ti u redovima već ne beše našim,

Al’ osvetu svetu borci u žuč toče,

I videh! O, videh, kada boj započe,

Sve je tvoja sila vihorom opila -

A tvoje oči iskrile su gnevno

Uz njihova znojna, raspaljena lica…

Na rukama te svitu nosismo tri dana,

Srčani ti pogled bol i tuga smlavi,

I svaka mi kaplja iz tvojih rana

Kapaše u srce kao žar krvavi.

„Oči”, Aco Šopov

Izvori:

Mila Beoković, Žene heroji. Sarajevo: Svjetlost, 1967.

Jelena Batinić, Women and Yugoslav Partisans: A History of World War II Resistance. New York: Cambridge University Press, 2015.

Ivana Pantelić, Partizanke kao građanke: Društvena emancipacija partizanki u Srbiji, 1945-1953. Beograd: Evoluta, 2011.

Neda Božinović, Žensko pitanje u XIX i XX veku, Beograd: Pinkpress, „Devedesetčetvrta” : „Žene u crnom”, 1996.

Slobodan Popović, Vera Jocić: Životni put i revolucionarno delo, NIRO: „Dečije novine” Gornji Milanovac, 1978.

Bosa Cvetić, Žene Srbije u NOB, Beograd: Nolit, 1975.

Dušanka Kovačević, ur. Borbeni put žena Jugoslavije. Beograd: Leksikografski zavod „Sveznanje”, 1972. Slobodan Popović, „Vera Jocić: Životni put i revolucionarno delo”, NIRO „Dečije novine” Gornji Milanovac, 1978.