Đurđelena Đuka Dinić

Tekst: Mima Jovanović Đurđelena Đuka Dinić rođena je 1913. (prema drugim izvorima 1914) u selu Donje Konjuvce kraj Leskovca. Kao i mnogim drugim devojčicama tog vremena, i njoj je bilo uskraćeno osnovnoškolsko obrazovanje, te je zbog materijalnih okolnosti i tradicionalnih patrijarhalnih shvatanja o društvenom položaju i osnovnoj ulozi žene, bilo rešeno da ne pohadja školu kako bi pomagala u vođenju doma i čuvanju ovaca. Osnovno obrazovanje, iako obavezno u doba Kraljevine Jugoslavije, u praksi je bilo samo mrtvo slovo na papiru ‒ neretko se smatralo primerenijim i korisnijim da se devojčice i devojke uče „ženskim” poslovima, pomažu u kući i „lepo udaju”. Pismenost žena u tom periodu bila je vrlo niska i kako podaci iz 1931. govore, 56.4 posto ženske populacije u Jugoslaviji i 78.7 posto na nivou Srbije i dalje je bilo nepismeno.

Dinić je naučila da čita i piše kao već odrasla devojka onda kada je bila poslata u Leskovac na domaćički tečaj. Od osnivanja Omladinske sekcije ženskog pokreta 1935. počinje i masovnije organizovanje ovakvih aktivnosti u više od stotinu gradova Jugoslavije, pri kojima se radilo na opismenjavanju žena i sticanju znanja iz domaćinstva, a uz to se dosta pridavalo važnosti kulturnom životu, političkoj formaciji i organizovanju žena u kontekstu rata i njihovom doprinosu društvu, organizovani su zdravstveni kursevi, kursevi stenografije, stranih jezika itd.

S jedne strane, patrijarhalne društvene norme i običaji, te mnogobrojni vidovi diskriminacije i postojanje očigledne društvene i političke nejednakosti između polova, održavali su ideju o ženi kao nižem biću i pukom vlasništvu muškaraca, a s druge strane, u kontekstu kapitalističkog načina proizvodnje, ona postaje predmet eksploatacije kapitalista – sada obespravljena i kao radnica. Porast broja žena radnica odvijao se bržim tempom od onog koji su činili muškarci jer su kapitalisti, onde gde je to bilo moguće, iskorišćavali jeftinu žensku radnu snagu, posebno u tekstilnoj i duvanskoj industriji. Pritom, ograničenost radnih mesta u nerazvijenoj privredi omogućila je poslodavcima da izigravaju i onaj minimum mera socijalne zaštite koji su bili propisani zakonom – radno vreme, zaštita na radu, zaštita materinstva.

U ovom kontekstu Jelena Petrović ističe izrazito težak položaj žene u društvu koji je bio uslovljen „uskraćenim političkim i građanskim pravima (pravo glasa, vlasništva, nasleđivanja i sl.), vrlo ograničenom izboru zanimanja (učiteljice, niže službenice u državnoj službi, radna mesta koja su bila dostupna malom broju žena, ili tekstilne radnice, radnice u duvanskoj industriji i, naravno, kućne pomoćnice), eksploataciji (znatno manje plate u odnosu na muškarce za isti posao, kao i najgora radna mesta, te istovremeno obavljanje svih kućnih poslova, a na selu i teških sezonskih radova), privatnom vlasništvu nad ženom (vlasništvo oca, pa zatim muža, naročito u ruralnim sredinama, u kojim po popisu iz 1931. godine živi 76% od ukupnog broja stanovništva), kulturnom i javnom isključenošću žena (sa retkim izuzecima, čija se ’ženskost’ u javnom prostoru tolerisala kao urođeni hendikep) i sl.”

1936. godine Dinić počinje da radi u niškoj Fabrici kože AD što je još više ideološki približava Partiji osetivši surove uslove rada u toj fabrici i na sopstvenoj koži, obavljajući težak fizički rad za mizernu nadnicu u još nepovoljnijim higijenskim uslovima. Stanje u fabrikama jasno opisuje jedan letak Mesnog komiteta KPJ: „Radnici u Nišu rade pod najtežim uslovima…Tekstilna fabrika Smederevske banke AD, Fabrika koža gospodina Dajča.

Ristićeva tekstilna farbika, Pejićeva livnica – nečuveni su primeri eksploatacije radnika; očajni higijenski uslovi, neograničeno radno vreme, mizerne plate, rad do iznemoglosti… Svaka akcija za povećanje nadnica smesta se suzbija najgrubljim merama pandura i policijskih agenata. Svako traženje povišice poslodavci nazivaju antidržavnim radom, svaki štrajk nasilno sprečavaju, najbolje radnike izbacuju sa posla, dostavljaju ih policiji i ona ih tamo muči i zlostavlja, zato što traže veće nadnice, hoće da žive, da spasu svoju decu od gladi.”

Za to vreme ona je učestvovala u raznim aktivnostima organizovanim od strane Partije komunista organizovala, koje su uključivale: predavanja, izlete, sakupljanja pomoći i razne demonstracije protiv režima. Dinić zvanično postaje članica Komunističke partije 1939. godine, a u prvoj polovini 1940. i članica Mesnog komiteta KPJ u Nišu. S Marom Nacevom, Aleksandrom Zdravković i Filipom Fićom Kljajićem organizuje bojkot protiv režima povodom Mačekovog dolaska u Niš na poziv Dragiše Cvetkovića i štrajk obućarskih radnika, koji će je istaknuti kao jednu od glavnih borkinja niških komunista.

Naime, radnici su na demonstraciju došli noseći kapute ispod kojih su držali antifašističke i komunističke natpise: „Živela sloboda!”, „Savez sa Sovjetskim Savezom!”; što je izrodilo izrazito nasilnu reakciju policajaca. Takođe, pomogla je u pripremi, organizaciji i sprovođenju štrajka za povećanje nadnica i smanjenje radnog vremena sa deset i četrnaest na osam časova. Ova akcija, iako nije bila završena iščekivanim ishodom, ipak je pokazala sposobnost mobilizacije radnika i izazvala simpatije kod ostalih građana, te se i broj sindikalnih radnika nakon nje trostruko uvećao.

Krajem 1940. policija provaljuje u nišku KPJ, te, posle hapšenja i puštanja na slobodu, Dinić odlazi u Valjevo sa suprugom Filipom Kljajićem gde postaje članica Komisije za rad među ženama pri OK KPJ Valjevo. Pomenute komisije igrale su ulogu u predlaganju mera za uključivanje žena u politički život i okupljanju što većeg broja aktivistkinja i aktivista, kao i u rešavanju problema koji su bili definisani kao ženski.

Tome je prethodila Peta zemaljska konferencija KPJ održana u ilegali 1940. u Zagrebu na kojoj je bilo istaknuto da rad među ženama postaje sve važniji. Vida Tomšič je tom prilikom iznela sledeće: „Imperijalistički rat, mobilizacija, nestaštica životnih namirnica, besposlica, skupoća – pojave su koje duboko zadiru u život ogromne većine žena, od radnice pa sve do građanskih žena. Ove pojave koje donosi rat sa sobom bacaju žene iz letargije u revolucionarni proletarijat.” Zaključeno je da je potrebno da se žene sistematski i suštinski uključe u redove boraca i potegnuta su pitanja političkih prava žena i ravnopravnosti, problemi zaštite materinstva, prostitucije i drugih oblika nejednakosti žena i muškaraca u društvu i privatnom životu.

Žene su tako tokom rata svoju hrabrost i borbenost masovno pokazivale, kako na frontu, tako i kroz politički rad, agitaciju, propagandu, u radu s omladinom, obaveštajnim, kurirskim akcijama, pozadinskom radu, skupljanju hrane i odeće, skrivanjem i sakupljanjem oružja, diverzantskim aktivnostima.

Aprila 1941, na zahtev Partije, Dinić odlazi u Beograd gde postaje članica Mesnog komiteta KPJ za Beograd, a onda i zamenica sekretara u njegovoj novoj postavi. Aktivnosti beogradskih boraca i borkinja u ovom periodu uključivale su: cepanja neprijateljskih plakata, ispisivanja antifašističkih parola, rasturanje partijskih letaka, paljenja okupatorske i kvinsliške štampe, sečenja telefonskih žica i stubova, bacanja klinova za bušenje automobilskih guma, prebacivanja boraca u odrede, izvlačenja sanitetskog materijala iz zdravstvenih ustanova i apoteka, pribavljanja legitimacija za kretanje ilegalnih boraca, paljenja kamiona, senjaka, skladišta, radionica, kao i oslobađanja iz zatvora i pomaganja uhvaćenim partizanima.

Kako se Jelena Popović, članica Partije koja je dobro poznavala Dinić, priseća: „[B]ila je svuda: čas na sastanku svoje ćelije ili Drugog rejonskog komiteta — da bi donosila važne odluke; čas na skupu simpatize­ra Partije i NOP-a da bi im govorila o borbi i slobodi; dan pre je spaljivala okupatorsku i kvislinšku štampu, lepila plakate, ispisivala antifaši­stičke parole ili raznosila ilegalni materijal, tog dana je isekla telefonski kabl na Dedinju ili prometnije ulice posipala železnim»ježevima« koji su efikasno bušili gume nemačkih vozila, a sutra će biti organizator paljenja nemačkih skladišta benzina, radionica ili štala… Bila je izuzetan lik o kome se moglo i moralo mnogo pričati. Bila je osetljiva na tuđi bol, izvanredan drug, plemenita, ali u odnosu na zadatke vrlo stroga. Izvela je mnogo akcija. Ja bih rekla da se sve akcije koje su omladinci i skojevci izveli na području Senjaka, Dedinja i Topčidera mogu njoj pripisati.”

Poslednje hapšenje Đuke Dinić desilo se septembra 1942. u Beogradu. Postoje dvojaka svedočenja o tome kako se samo hapšenje odvilo: u jednom se navodi da se to desilo na dogovorenom sastanku sa članom koji je nakon što je bio uhapšen otkrio da ima sastanak sa svojom višom vezom, Mirjanom Obradović, te ju je tom prilikom presrela Specijalna policija i uhapsila. Prema drugom svedočenju njeno hapšenje bila je posledica provale policije u Partijsko sedište. O kasnijim dešavanjima, međutim, nema nesuglasica, te se ističe u više izvora da ni nakon brojnih svirepih tortura koje je proživela nije odala ni jednu jedinu informaciju, niti podlegla taktikama Specijalne policije.

Bila je smeštena u istražni zatvor Specijalne policije u kom su ćelije, iako vrlo male, bile prepune zatvorenika, a mučenja su važila za posebno okrutna. Državna komisija za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i domaćih izdajnika u jednom od saopštenja navodi i opis stanja u ovim prostorijama: „Svaki zatvorenik, ukoliko nije bio ubačeni provokator i izdajica, vezivan je lancima tako da mu noge i ruke budu skupljene na leđima, a tabani okrenuti naviše.

Onda je po tabanima tučen satima. Tako pretučeni, bauljajući, vraćali su se u ćelije, i danima posle toga nisu mogli stati na noge… Ko bi se pokazao uporniji u nepriznavanju optužbi bio bi podvrgnut jos svirepijim mučenjima. Tučen je kesicama peska po stomaku i bubrezima, a pošto je za to vreme bio vezan, krvoloci bi mu sa stola skakali na stomak.”

Istragu protiv Đuke Dinić vodio je Božidar Bećarević, šef Četvrtog antikomunističkog odseka i istražne službe, koji se smatra jednim od najsvirepijih agenata Specijalne policije. Onda kada je išta govorila, govorila je samo izmišljene podatke – čak i kada je Radivoje Božić, onaj koji ju je „otkucao” policiji, bio doveden pred nju i rekao da je to ona i da je poznaje, ona se i dalje držala svoje priče i odbijala da išta prizna.

Za svako odbijanje da izvuku priznanje od nje, tukli su je još jače, čime su stigli. Kada je od bolova padala u nesvest polivali su je vodom pa je tortura počinjala ispočetka. Ćeliju je delila sa Zorom Kulidžan Božović koja navodi da su je toliko tukli da se nije znalo gde joj je glava, a gde noge – i ruke i noge bile su joj izlomljene. Tukli su je i po ustima, da bi joj onda stavljali šake soli u usta.

Kako Stanko Mladenović piše u biografiji „Đuka Dinić – Životni put i revolucionarno delo”, Dinić je bila toliko uporna u svom iskazu da je i Bećarević gotovo poverovao da drži pogrešnu ženu. Nakon ove torture bila je prebačena u pritvoreničko odeljenje opšte državne bolnice gde se nalazila i zatvorenica Danica Nešić koja je o njoj ispričala sledeće: „Iako sam videla dosta pretučenih, pa i sama sam bila zlostavljana, takve strahote do tada nisam videla. To je jednostavno bila masa izlomljenih kostiju, krvi i modrog, natečenog mesa, …nisam znala sa koje strane da joj priđem, gde god sam je dotakla, to su bile rane i otekline..”

Marta 1943. postala je zatvorenica logora na Banjici koji je imao funkciju likvidacije boraca protiv fašizma kao i slamanje otpora naroda. Kroz tu „Kuću smrti”, kako su ga često nazivali, prošlo je 23.697 boraca prema navodima Državne komisije za zločine, a od toga oko 3000 žena.

Upravnik logora Banjica bio je krvoločni agent-batinaš Svetozar Vujković, a uloga pomoćnika komandanta logora pripadala je Petru Krigeru, po surovosti poznatom, posebno mizoginom sadisti koji je umeo da glađu dokrajči zatvorenike i voleo da mlade žene tuče, i kako Državna komisija ističe, pendrekom ih buši po grudima i polnim organima. Oni su učestvovali u mučenju mnogih borkinja i boraca.

Poslednje dane života provela je u 38-ici, takozvanoj „ženskoj sobi smrti”, u kojoj su bile i mnoge druge članice Partije, SKOJ-a, drugih udarnih grupa i političke i partijske aktivistkinje. Kako se navodi u monografiji „Žene Srbije u NOB”, one su uprkos sudbini koja ih čeka i surovim uslovima u kojima su se našle, održavale duh otpora, veru u bolje i slobodno sutra i pobedu nad fašizmom – organizovale su aktivnosti i zahvaljujući bliskosti i jedinstvu, svoje poslednje dane proživele su solidarno, ponosno i hrabro.

Radile su vežbe, održavale časove stranih jezika, prepričavale romane i filmove i izvodile pozorišne scene po sećanju. Kada je jedna od njih dobila iz ambulante igle za pletenje, na maramicama i peškirima vezivale su simbolične šare, komunističke parole kao i imena najdražih – Đukin vez na jednoj od maramica glasio je: „Živela Naroodnoslobodilačka vojska i partizanski odredi!”. Prema anegdoti koju Mladenović prenosi u biografiji, navodi se da je i na strelištu prkosno dobacila svom dželatu Svetozaru Vujkoviću: „Vidite li da komunistima ne možete ništa?! Nas ima mnogo…!”

Streljana je 25. maja 1943. na strelištu u Jajincima. Kako Mladenović piše, ono što je nakon osam meseci mučenja u specijalnoj policiji ostalo posle nje, bio je prazan dosije i Bećarevićev navod da i pored svih sredstava upotrebljenih, Dinić nije odala ni svoje ime: „Vodimo je kao Mirjanu Obradović, ali ko je ona ustvari?”

Ordenom narodnog heroja, od predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja, Đuka Dinić je 6. jula 1945. odlikovana za „osvedočena dela na bojnom polju i herojsko držanje pred neprijateljem”. Danas, u znak sećanja, njeno ime nose ulice u nekoliko gradova u Srbiji, kao i srednja ekonomska škola u Leskovcu, niški odred izviđača i dečiji vrtić u Bojniku.

Literatura:

Bosa Cvetić, Žene Srbije u NOB, Beograd: Nolit, 1975.

Jelena Petrović, „Društveno-političke paradigme prvog talasa jugoslovenskih feminizama“, 2011.

Vida Tomšič, Žena u razvoju socijalističke samoupravne Jugoslavije. Beograd: Novinsko-izdavačka radna organizacija Jugoslovenska stvarnost, 1981.

Stanko Mladenović, Đuka Dinić – Životni put i revolucionarno delo, NIP „Dečije novine“, Gornji Milanovac, 1978.

Jovanka Kecman, Žene Jugoslavije u radničkom pokretu i ženskim organizacijama 1918–1941, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1978.

Dušanka Kovačević, ur. Borbeni put žena Jugoslavije. Beograd: Leksikografski zavod „Sveznanje“, 1972.