Savremene bajke

Tekst: LasUsurpadoras Ilustracija: Vizuelni tim Bajke su odvajkada opčinjavale ljude. Od Epa o Gilgamešu do Zvezdanih ratova, bajke su nudile ne samo bekstvo u fantastične svetove i privremenu slobodu od briga svakodnevice, već su davale i univerzalne pouke. Manje je poznato da su autorke bajki uglavnom bile žene i da su se bajke usmeno prenosile sa majki i baki na kćerke i unuke. Zato bajke neretko imaju kao glavne protagoniste žene; zato su bajke svojevrsno uputstvo za preživljavanje u divljini patrijarhata. Iz istog razloga bajke često sadrže ostatke drevnih, preistorijskih matrijarhalnih religija.

Ovi odjeci istorije preživeli su sve redakcije poznatih narodnih bajki, uključujući i dvorske i buržoaske redakcije koje su „pripitomile“ bajke, odnosno izbacile mnoge surove i mračne elemente, ali koje su stoga pripitomile i protagonistkinje bajki, namećući im skoro potpunu potčinjenost u skladu sa preovlađujućim moralom svog doba.

Nije iznenađujuće da bajke kao svojevrsni žanr i u savremenoj književnosti privlače pažnju mnogih autorki. Danas vam predlažemo tri knjige koje se manje ili više uspešno bave subverzijom ovog žanra.

1. Anđela Karter – „Krvava soba“ (engl. The Bloody Chamber)

Anđela Karter filigranskom veštinom subvertuje klasične bajke („Mačak u čizmama“, „Lepotica i zver”, „Crvenkapa“) u svojoj zbirci kratkih priča. Nesumnjivi vrhunac ove zbirke je istoimena bajka, napisana po uzoru na „Plavobradog“. Smeštajući radnju u period Belle Epoque, odnosno početak 20. veka, Anđela Karter naglašava njenu vanvremenost – poruka je jasna: ovo se može desiti (i dešava se) bilo kada. Nadrealnost događaja ističe vrlo realnu surovost patrijarhalnih odnosa u kom muškarac može da nekažnjeno kupuje živote žena za zadovoljenje sopstvenih destruktivnih i parafilnih tendencija. Senzualni, bogati, gotički stil autorke namerno se poigrava na ivici kiča.

Autorka ni sebe, ni svoje likove, ne doživljava previše ozbiljno i tretira ih sa prefinjenom ironijom. Ali razigrana lakoća pripovedanja je samo privid. Anđela Karter majstorski obrađuje kompleksne teme ženskog seksualnog sazrevanja, univerzalne želje za moći, arhetipske moći tzv. Divlje žene koja pobeđuje destruktivnu snagu muškarca potpuno obuzetog žeđi za totalnom kontrolom koji istovremeno otelotvoruje i vrhunac, ali i krah civilizacije. Samo književni genije može da obradi ovako kompleksnu temu u okviru samo jedne priče.

2. Džoan K. Rouling – „Ikabog“ (engl. Ickabog)

Dž. K. Rouling je stekla kreativnu slobodu posle planetarnog uspeha „Harija Potera“ i to se vidi u njenoj najnovijoj bajci za decu svih uzrasta, „Ikabog“. Dok je Hari Poter morao da se oslanja na stalna mesta i da igra „bezbedno“, počev od činjenice da je na samom početku Džoani Rouling savetovano da ne stavlja svoje (žensko) ime jer će to odbiti dečake od čitanja ove sage, „Ikabog“ je u potpunosti duhovno čedo Dž. K. Rouling koji je nastao iz njenog usmenog pričanja njenoj deci, ne sa primarnom namerom da bude objavljen.

Kao i sve prave bajke, i „Ikabog“ može da se čita na više nivoa – na nivou deteta koje se svom snagom mašte otiskuje u fantastični i zastrašujući svet, ali i na nivou odrasle osobe, koja u „Ikabogu“ nepogrešivo prepoznaje gorku alegoriju o savremenom svetu. Motivi koji su dotaknuti u „Hariju Poteru“, pogotovo u kasnijim knjigama, kao što su moralna korupcija ljudi na vlasti, političke intrige, manipulacija javnim mnjenjem, tabloidni mediji, koliko lako je ljude ubediti u laž, ma koliko ona neverovatna bila, okosnica su „Ikaboga“. Dž. K. Rouling se iznova i iznova utvrđuje kao autorka beskonačnog saosećanja prema patnji malih ljudi koje istorija neće zapamtiti, ali koji su vodili svoje sopstvene „male“ ratove protiv nepravednog sistema.

3. Katrin Valente – „Besmrtni“ (engl. Deathless)

U malom talasu fascinacije američkih autora i autorki slovenskom odnosno ruskom mitologijom, Katrin Valente daje ovaj roman visoke stilske vrednosti. Mračno, složeno, erotsko, raskošno tkanje njenog stila deluje hipnotički. Međutim, hipnoza nije dovoljna da se zaborave suštinski nedostaci, a to je pre svega očigledno nerazumevanje strukture bajki. Subverzija žanra je uspešna samo ako je autor ili autorka apsolutno upoznat sa svim odlikama žanra – u suprotnom, cela konstrukcija se urušava. Interesantno, Katrin Valente ima pogled belog kolonizatora – nekoga ko je beskonačno opčinjen Rusijom kao tajanstvenim, moćnim, fantastičnim liminalnim prostorom (koji u romanu doslovno jeste na granici između ovog i onog sveta, stvarnog i nestvarnog), ali ko ga suštinski ne razume.

Na kraju, „Besmrtni“ je neobično frustrirajući narativ – sa jedne strane, neiskorišćeni potencijal bogatog sadržaja koji K. Valente pokušava da obradi i njen nesumnjivo raskošan izraz, sa druge strane nepovezani i neartikulisani narativ koji je sveo moćne arhetipove ruskih bajki na parodične verzije samih sebe. Najbolje se ovo suštinsko nesnalaženje vidi u odnosu prema protagonistkinji koja to zapravo nije, Marji Morevnoj. Česta kritika ovog romana je da je zlikovac Koščej romantizovan i „vubifikovan“. Ali zapravo osnovni problem je što je Marji Morevnoj oduzeta sva njena nezavisnost i moć koja je sastavni deo njenog lika. Interesantno je posmatrati kako jedna autorka u 21. veku ima daleko tradicionalniji i konzervativniji odnos prema svojoj junakinji nego ruski autori iz 19. veka koji su zaslužni za noviju redakciju stare bajke o Koščeju Besmrtnom.