Naša tela, naš pol: Stvari će se promeniti počevši od sad

Tekst: Nina Radulović Lektura: Ana Ninković

Ilustracija: Shannon Foy

Uvek sam želela da u svojim filmovima učinim da ljudi vide suštinu. Ne želim da samo dočaram stvari već da ljudima dam želju da ih oni sami vide.

Anjes Varda

Kleo od 5 do 7. Bez krova i zakona. Žako iz Nanta. Anjesine plaže.

Ovo su samo neka od kinematografskih remek-dela Anjes Varde. S obzirom na to da su inovacija i provokacija dve bitne odlike njenih filmova, Varda je odbila da besposličari u isključivo jednom žanru. Tokom svoje više od 60 godina duge karijere, bez napora je prelazila sa dugometražnog igranog filma na dokumentarni i kratkometražni. Njeni filmovi, samorefleksivni i intimni, protkani su bogatim istorijskim detaljima koji podstiču radoznalost i empatiju. Iako nije bila direktno uključena u feministički aktivizam, Varda se često tematski fokusirala na ženska pitanja i bila je jedna od potpisnica Manifesta 343 – peticije koju je sastavila Simon de Bovoar, u kojoj su trista četrdeset tri žene priznale da su prekinule trudnoću uprkos tome što je praksa abortusa u Francuskoj u to vreme bila nezakonita. Godine 1975. francuski televizijski kanal Anten 2 uposlio je Vardu da odgovori na pitanje „Šta znači biti žena?” Samo godinu dana pre nego što je de Bovoar izjavila: „Žena je čovek sa određenom fiziologijom, ali je ta fiziologija ni na koji način ne čini inferiornom, niti opravdava njeno ugnjetavanje”, Varda je skrojila svoj filmski odgovor na ovo antropološko pitanje. U njenom kratkometražnom filmu Žene reaguju: Naša tela, naš pol (franc. Réponse de femmes: Notre corps, notre sexe), nepunih osam minuta govori se o požudi, majčinstvu i političkom oglašavanju. Kada bi se Naša tela, naš pol opisao sa dve reči, one bi bile: bezvremenski i intenzivan. Ovaj Vardin film je bezvremenski jer se bavi ženskim problemima koji su i danas aktuelni, a intenzivan jer nas u nepunih 8 minuta podseća na koje sve načine možemo i moramo da prkosimo društvu – istinom o našim telima. Kako se u filmu naglašava, čini se da je biti žena suštinski povezano sa našim telom, posebno sa našim polnim organima, te načinom na koji su naša tela podložna tuđim prohtevima, čak i pre nego što se rodimo i nakon što umremo. Ipak, kroz odgovore mnogih žena čujemo da naša tela i naš pol i nisu baš naši. Ako ih sakrivamo, histerične smo. Ako ih prodajemo, aplaudira nam se, poručuje jedna žena iz filma. Svesne ovih kontradikcija, brojne Francuskinje ispred Vardine kamere opisuju i kritikuju žensku socijalizaciju. U samim odgovorima je i srž ovog osmominutnog filma: podsetnik da postojimo mi, naša tela, mladost, starost, seksualnost i podsetnik da ćemo jedino menjanjem društvenih odnosa prema našoj materijalnoj stvarnosti promeniti i naš položaj. Naša tela, naš pol šalje poruku da biti žena nije samo skup polnih karakteristika niti skup delova koji zadovoljavaju mušku požudu, već jedinstveno iskustvo rađanja pa življenja u ženskom telu. S druge strane, naš društveni sistem, udružen sa medijima, vrši objektifikaciju tog tela, uslovljavajući naše uloge u porodici i društvu. Takođe, on ograničava sudbinu žena negirajući da naša svest postoji isključivo oblikovana našom materijalnom stvarnosti – svest koja nije ništa manje ljudska zato što je ženska. Iz filma se zaključuje da položaj žena nije uzrokovan biološkim razlikama, već odbijanjem da se prepozna istaknutost razlika koje su bitne za naša seksualna, reproduktivna i naravno radnička prava. Ukratko, žene iz Vardinog filma ujedinjuje stav da naša tela i naša biologija nisu sudbina, već osnova naših života i političke solidarnosti, koju trenutni društveni odnosi reprodukcije i rada eksploatišu. A stvari će se promeniti počevši od sad – rušenjem nametnute hijerarhije i prepoznavanjem kao i uvrštavanjem (u zdravstvo, obrazovanje, nauku i zakone) razlika koje zapravo postoje – kako jedna devojčica iz filma poručuje.