Saša Božović

Tekst: Nataša Elenkov Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Vizuelni tim Doktorka Saša Magazinović, udato Božović, rođena je 4. avgusta 1912. godine u Beogradu. Odrasla je u poznatoj svešteničko-oficirskoj porodici. Iako je rođena u religioznoj sredini, za koju je sama rekla da je komunizam bio bauk, to nije bila prepreka da postane ključna akterka u narodnooslobodilačkoj borbi. Godine 1937. završila je Medicinski fakultet.

Nakon bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine odlazi u Podgoricu, odakle je poreklom bio njen muž, takođe učesnik NOB-a, Boro Božović, partizan, jedan od ključnih organizatora narodnog ustanka u Crnoj Gori. Zbog njegovih aktivnosti, doktorku Sašu hapse italijanski fašisti i odvode u zatvor.

„Italijani ispuniše dvorište. Još ne znam da su došli mene da vode. Znamo da upadaju u kuće i vrše pretrese. Mi smo se tome i nadali. Traže po imenu mene. Rumica stade ispred mene, ćuteći gleda pravo u oči došljake. Grudi joj se nadimaju, a disanje postade glasno. Jedan ispruži pušku i odvoji me od svekrve. Kratko ‘avanti’ i ja polazim. Ruma pokri lice rukama i zaplaka. Jedva stižem vojničke korake.

Potrčkavam. Uzimaju mi podatke i posle kratkog i grubog ispitivanja prebacuju me u zatvor u Kuću Rogošića. Tu zatičem nekoliko žena. Rumica je saznala gde sam. Nije verovala da će trudnu ženu baciti u zatvor.”

Doktorku posle svega jednog dana odvode u logor u gradu Kavaji u Albaniji.

„Ovde nemam svoje ime. Postajem broj 254. Ne shvatam. Sve mi je kao san, kao bunilo. Niko nas ništa ne pita. Ko sam? Šta sam? Da li sam uopšte čovek, ljudsko biće? Sećam se, kako je veliki bio naš sluga, čika Marko. Kako smo ga svi u kući poštovali. Jednom se nisam htela pozdraviti s njim, jer su mu ruke bile prljave. Uz to sam napravila i gadljivu grimasu. Dobila sam od oca koprivicom po turu, propraćeno rečima: ‘Radne ruke se poštuju’. Imala sam samo četiri godine. Ko će moju bedu zaštititi? Ko će koprivicom istući one koji u meni gaze čoveka?!”

Dok je bila u logoru, Saša Božović se porodila i dobila kćerku koju je nazvala Dolores, po španskoj revolucionarki Dolores Ibaruri. Porođaj je bio težak, mučan, u nehumanim uslovima. Pred sam porođaj su je prebacili u bolnicu koja je bila zapravo druga zatvorska ćelija u prizemlju, sa prozorom, gde su je italijanski fašisti ismevali i gađali kamenjem, kako i sama kaže, osetila se kao cirkuska životinja. Beba je rođena zdrava, a Saša je krajem 1941. godine razmenjena za italijanske oficire koje su zarobili partizani posle bitke na Jelinom Dubu.

Preživela je logor, postala majka, a samo 11 dana nakon porođaja postaje i doktorka. Kada je izvršena razmena, Saša se sa detetom pridružila partizanima i otišla u planine gde je bila bitku i za sebe i za druge. Bila je rukovoditeljka bolnice, a posle toga i saniteta u Drugoj proleterskoj udarnoj brigadi, a zatim i u Drugoj proleterskoj diviziji. Saša se borila za život ranjenih partizana i partizanki i protiv narodnih neprijatelja, ali i protiv zaraznih bolesti, nehigijene, nedostatka lekova i osnovnih životnih namirnica kako za ranjenike, tako i za sopstveno dete.

Mala Dolores jedna je u nizu žrtava rata protiv fašizma. Saša se bori i sa ličnim gubitkom deteta pred bitku na Neretvi, najveće bitke za ranjenike u Drugom svetskom ratu.

„I kada sam mislila da je najgore prošlo, ulazim u još veću nesreću. Svoju. Ličnu. Gubim jedinče. Gubim svoju Dolores. Izvukla se iz tople bunde koju sam sa sebe skinula i ostavila je umotanu da spava. Otišla sam na poziv ranjenika. Težak ranjenik i zadržavam se dugo. Dolores se budi, izvlači iz bunde i traži mamu. Hladna noć ne zna za milost. Dete joj nemoćno podleže. Sedmog marta se rastajemo. Ostaje mi bol i praznina.”

Lični bol Saša je teško podnela; nesanica, duvan i iscrpljujuć rad, kao i podrška drugarica i drugova pomogli su joj da, pored lične ogromne snage, izdrži i nastavi dalje. Ni posle tako ličnog, jakog udarca, nije prestala da obavlja svoju partizansku dužnost: brige za ranjenike.

U toku ratovanja, bila je ranjena u obe noge i zarobljena od strane četnika, koji je ostavljaju u životu jer je prisutni lokalni sveštenik prepoznao da je Saša iz svešteničke porodice Magazinović, čije je članove lično poznavao. Posle akcije drugova, oslobođena je, gde je ranjena nastavila da rukovodi bolnicom, a čak u jednoj i asistira prilikom teške operacije, iako je i sama bila u lošem stanju.

Posle rata, dolaskom u oslobođeni Beograd postavljena je za vojnog delegata Crvenog krsta Jugoslavije, bila je načelnica Antituberkuloznog instituta u Beogradu i zamenica načelnika Vojne bolnice u Beogradu.

Godinama nakon rata napisala je knjigu „Tebi, moja Dolores” koja je bila najprodavanija knjiga u SFRJ 1980. godine. Za njenu Dolores je preživela rat, posvetila joj knjigu i opisala borbu naroda Jugoslavije za slobodu, kao i borbu za sve Dolores širom sveta.

Umrla je 10. decembra 1995. godine. Sahranjena je u selu Lisović, kod Barajeva.

Delovanje Saše Božović u NOB-u je dokaz da je ženama mesto u revoluciji, kao i da su žene snažne i hrabre i da mogu da pomeraju planine. Hvala joj na borbi za slobodu!