_edited_edited_pn.png)
Autor: LasUsurpadoras Ilustracija: Negoslava Vuković
Porodica Baruh jedna je od najpoznatijih jevrejskih porodica iz Beograda. Ilija i Bulina Baruh i njihovo šestoro dece – Isa (1910–1941), Bora (1911–1942), Joža (1913–1941), Rašela (1914–1941), Sonja (1922-2000), Bela (1924-1943) – bili su članovi radničkog pokreta i učestvovali su u antifašističkoj borbi. Kao i mnoge druge jevrejske porodice u Beogradu tokom Drugog svetskog rata, ni Baruhe nije zaobišla tragična sudbina – braća su stradala već u prvim godinama rata (Isa i Joža su poginuli 1941. godine u Užicu, Bora je streljan na leto 1942. godine u Jajincima), a jedino su preživeli Sonja i roditelji.
Sestre Baruh su nositeljke Partizanske spomenice 1941. godine, a Sonja je dobila i tri posleratna odlikovanja – Orden zasluga za narod trećeg reda, Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Orden Republike sa srebrnim vencem. O porodici Baruh postoje tri knjige – „Povest o braći Baruh“ (Mirjana Belić-Koročkin, Radivoje Davidović, 1988), likovna monografija „Bora Baruh“ (2001) i „Od Daviča do Čelebonovića – Ulice beogradskih jevreja“ (Radivoje Davidović, 2010).
*
Porodica Baruh je nekoliko puta menjala mesto boravišta, a za stalno su se vratili u Beograd 1929. godine. Tako su Dorćol i stan u Solunskoj 18 postali centar sveta za Ilijinu i Bulininu decu. Svo šestoro dece bilo je darovito, a „knjiga i učenje su bili svetinja“ u njihovoj kući. Pored studija i škole, deca su se bavila i partijskim radom. Mladost braće i sestara Baruh tako je bila obeležena tajnim partijskim sastancima.
Ipak, zbog velikog siromaštva, najstarija sestra, Rašela, morala je da prekine studije hemije i zaposli se kao tekstilna radnica u farbici „Elka“. Tu je krenula sa svojim sindikalnim radom – kao glavna organizatorka štrajkova, uhapšena je i odvedena u Glavnjaču i logor na Adi Ciganliji gde je provela osam meseci (1937). Ubrzo nakon toga je i Bora Baruh odslužio kaznu u Glavnjači zbog podrške i saradnje koju je pružio saborcima u Španskom građanskom ratu. Deca Baruh su sada već uveliko bila na radaru policije – Bulina i dve mlađe sestre, Sonja i Bela, bile su pritvorene i saslušavane zbog sumnje da sarađuju sa Kominternom. Ubrzo je i Sonja morala da napusti školovanje, kako zbog nedostatka novca, tako i zbog kontinuiranog posmatranja i proganjanja od strane vlasti, pa se zaposlila u krojačkom salonu „Darling“ u Uskočkoj ulici. U jesen 1938. godine, učlanila se u „Polet“ – centar okupljanja mladih progresivaca koji su naredne godine započeli prvu SKOJ-evsku organizaciju u Beogradu.
Jutro 6. aprila 1941. godine bio je poslednji trenutak kada su Barusi bili na okupu. Nakon toga su pojedini članovi porodice otišli u ilegalu, neki u partizane, a neki pobegli iz Beograda.
U okupiranom Beogradu, Rašela i njen suprug, Lazar Simić, inženjer, radili su na proizvodnji ručnih bombi i učestvovali u brojnim diverzantskim akcijama. Na leto 1941. godine, dok su pripremali eksploziv, naprava je neočekivano prasnula, zbog čega su oboje zadobili teške opekotine. Ubrzo nakon eksplozije su uhvaćeni i streljani na Banjici. Rašela zbog povreda nije mogla da stoji, ni da korača, pa su je nacisti na rukama dovukli do zida, tu prislonili i tako streljali. Sonja i Bela tragediju nisu podelile sa majkom – samo nekoliko dana pre eksplozije, Isa i Joži su poginuli u Užicu.
10. oktobra 1941. godine preostali članovi porodice Baruh – Bulina, Sonja i Bela – trebalo je da se jave u logor na Sajmištu. Majka i sestre dobro su znale kakva ih sudbina očekuje ukoliko se jave administraciji na Sajmištvu. Bulina je zato prebegla u selo Drugovac kod Smedereva, Sonja u Jagodinu, a Bela je ostala u Beogradu, jedno vreme radeći u Jevrejskoj bolnici u Ulici Visokog Stevana.
Sonja je pod identitetom Dragice Vučković, izbeglice iz Sarajeva, počela da radi kao kućna pomoćnica kod Dragog Boškovića, nedićevca, okružnog načelnika Jagodine i bivšeg upravnika policije iz Skoplja. Tokom rada u Boškovićevoj kući, Sonja je sakupljala informacije (kako se dostavljala pomoć četnicima, ko je policiji bio sumnjiv...) i dopremala ih partizanima. Glavna veza bio joj je sudija Davić. Međutim, u februaru 1944. godine, u Jagodinu je upala četnička banda i zaklala preko noći 177 ljudi, uključujući i sudiju Davića. Sonja je ostala sama u kući neprijatelja, a spiskovi sa imenima streljanih i poginulih partizana, saznanje o smrti braće i sestara (devetnaestogodišnja Bela je streljana 1943. godine nakon dvomesečne torture, kada ju je na jednoj lađi otkrila policija Gestapoa), neizvesne sudbine majke, postajao je sve veći teret. Tri meseca pre oslobođenja, Sonja je odlučila da dâ otkaz. Iako gazde isprva nisu želele da popuste, Bošković je na kraju izgubio strpljenje rekavši kako ni on nije „najsrećniji što ima služavku koja po čitavu noć čita“. Sonja, naravno, nije samo uzimala knjige iz Boškovićeve biblioteke, već je uspela među njima da pronađe dokumente koje je dostavljala sudiji Daviću. Jedan od tih dokumenata bio je i spisak imena komunista iz Skoplja koje je Bošković poslao u zatvor. Svi podaci koje je Sonja dostavljala bili su prenošeni partijskoj ilegalnoj organizaciji. Nakon rada u Boškovićevoj kući, Sonja je prešla kod porodice Satirević u Jagodini i tu dočekala sovjetsku armiju i partizane. Jagodina je oslobođena 17. oktobra 1944. godine.
Posle 20. oktobra 1944. godine, Sonja se vratila u Beograd. Tada je od svojih predratnih drugova saznala da joj je majka preživela rat. Bulina se godinama krila iza identiteta rumunske izbeglice – na taj način je jedino mogla da prikrije slabo poznavanje srpskog jezika, običaja i religije. Ilija Baruh je preživeo rat, prebegavši u Sarajevo, gde je živeo sa ženom muslimanske veroispovesti i tako skrio svoj identitet.
Sonja Baruh je iza sebe ostavila dvoje dece i četvoro unuka. Za preostale članove nekada mnogobrojne porodice Baruh činilo se da se život na neko vreme ustalio, sve do ratnih dešavanja devedesetih. Sonja Baruh je doživela još jedno bombardovanje Beograda. Isprva je ostala u stanu na Dorćolu sa sinom, odbijajući da ode u sklonište. Na pritisak dece, napustila je Beograd i preselila se u Italiju kod kćerke, Dolores Šele, i unuka. Umrla je 2000. godine u Italiji.
„I sve je otišlo dođavola!“ - poslednje su reči koje su moja deca čula od mene. Volela bih da sam mogla da im kažem nešto drugo. Nadam se da će oni svojoj — moći.“
Sonja Baruh
***
Beogradski pozorišni reditelj, Filip Gajić, autor je predstave „Sestre braće Baruh“, koja se igrala od 2017. do 2020. godine u Dorćolskom narodnom pozorištu „Kosmodrom“ u Solunskoj 24. U predstavi su glumili: Jovana Belović, Vahid Džanković, Sunčica Milanović, Gordana Đokić, Milica Sužnjević i Aleksandar Stoimenovski.
Izvori:
Baruh, S. (2003). „Majci sam krila istinu o pogibiji dece“. U: Mi smo preživeli: Jevreji o Holokaustu. Beograd: Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Srbije, s. 301-316.
Belić-Koročkin, M, Davidović, R. (1988). Povest o braći Baruh. Beograd: Vojno izdavački novinski centar.
Vujačić, R. (1975). Žene Srbije u NOB. Beograd: Nolit.