Započnite leto sa dva lezbejska romana

Tekst: Nina Radulović Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Vizuelni tim „Bunar samoće” Margerit Redklif-Hol Redklif-Hol napisala je roman „Bunar samoće” (eng. The Well of Loneliness) kao molbu društvu da humanizuje lezbejke. Glavna junakinja nosi muško ime Stefan Gordon i, kao i njena autorka, bila je jedino dete bogatih roditelja koji su želeli sina, te je dobila muško ime i bila vaspitavana kao da je dečak. Junakinjina emocionalna iskustva ispričana su na vrlo distanciran način ali i sa zahtevom da se lezbejske veze u britanskom društvu tolerišu. Kada su je pitali o motivaciji Redklif-Hol je objasnila: „Napisala sam ovu knjigu iz dubokog osećaja dužnosti”. U prošlosti Engleske bilo je više poznatih slučajeva čvrstih emocionalnih prijateljstava između žena. Kada su one dolazile iz aristokratskih porodica, javnost, a često i vlast, neretko bi komentarisale njihovu seksualnost. Kada je objavljen, „Bunar samoće” bio je diskreditovan kao nemoralan i korumpirajući. Urednik Nedeljnog ekspresa, Džejms Daglas, napisao je „Radije bih zdravom dečaku ili zdravoj devojčici poklonio bočicu cijanida nego ovaj roman. Otrov će dokrajčiti telo, ali moralni otrov će dokrajčiti dušu”. Daglasova reakcija, koja pre svega ukazuje na predrasude i mržnju koje su lezbejke mogle da iskuse od strane britanske javnosti, zasniva se na jednoj jedinoj seksualnoj referenci u romanu – poljupcu.

Iako su brojni pisci, poput Bernarda Šoa, podržali Redklif-Hol tako što su zauzeli stav protiv cenzure, na Prekršajnom sudu knjiga je, u nedostatku dokaza, ipak okarakterisana kao „nepristojna”. Sudska zabrana za štampanje nikada nije formalno uklonjena, a knjiga se ipak tajno štampala u Francuskoj i još tajnije distribuirala po Britaniji. Po završetku Drugog svetskog rata i smrti Redklif-Hol, „Bunar samoće” se ponovo štampa, a kritike, poput te da Redklif-Hol mrzi samu sebe, ne jenjavaju. Dok sam roman priča o složenom životu jedne lezbejke, moramo razumeti društveno-politički momenat u kom je napisan: žene, a pogotovo lezbejke, bile su tretirane kao građani drugog reda, dok su porodica, država i crkva na sve načine pokušavale da kontrolišu njihovu seksualnost i njihova tela. „Loše obrazovanje Kameron Post” Emili Danfort

Objavljen 84 godine nakon „Bunara samoće”, roman Emili Danfort „Loše obrazovanje Kameron Post” (eng. The Miseducation of Cameron Post) uzburkao je književni svet pričom o mladoj devojci koja se bori protiv religioznih sila koje pokušavaju da je ubede da nije lezbejka. Ovaj spisateljičin nezaboravni književni debi upoznaje nas sa Kameron, mladom lezbejkom čija ultrareligiozna tetka želi da „prevaspita” Kameron u pogledu homoseksualnosti. „Loše obrazovanje Kameron Post” bavi se temama adolescencije, gubitka roditelja, verske mržnje i konverzije.

Većina romana koji potpadaju pod žanr beletristike za mlade usredsređeni su na romansu glavnog junaka, no u ovom romanu ih ima nekoliko. U prvih 250 stranica, svi likovi se bore sa društvom koje želi da promeni njihovu seksualnost. O složenosti njihovih životnih priča saznajemo kroz scene topline i prijateljstva. Mnogi su spisateljičin stil uporedili sa Stajnbekom – samo što umesto priče o porodici iz Oklahome koja putuje u Kaliforniju, Danfort piše o mladoj lezbejki u ruralnoj Montani. Dok religiozni aspekt knjige nije prepotentan, sama junakinja ne želi da potpuno pobegne od crkve i religije, ali ni da ih prihvati kao svoju sudbinu. Film režiran po uzoru na roman, izašao je 2018. godine i, iako obrađuje tešku temu – religiozne kampove za „terapiju konverzije” u Americi – prikladan je za subotnje popodne jer gledaoci mogu da uživaju u putu jedne mlade žene koja uči da voli sebe i druge žene.